Dok većina evropskih i svetskih umetnika slavi grčko referendumsko “ne” u javnim govorima i na društvenim mrežama, ne iz ekonomskih već iz slobodarskih i demokratskih razloga, u srpskoj kulturi gledamo još jednu od beskrajno simpatičnih situacija koja nas, kao neka vrsta ne samo kulturnog, već i političkog usuda, prati godinama: smenom republičke (a s njom u cilju “upodobljavanja” i većine lokalnih) vlasti, ukinut je ambijentalni pozorišni festival “Tvrđava teatra” koji se održavao svake godine u prostoru smederevske tvrđave.
Brzinom svetlosti osnovan je novi, pogodićete, ambijentalni pozorišni festival “Teatar u tvrđavi”, dok se, opet nije teško pogoditi, u isto vreme odvija “Novi tvrđava teatar” koji organizuju organizatori ugašenog “Tvrđava teatra” iz Smedereva, s tim da se novi festival održava u vili Stanković u čortanovačkoj šumi, gde se tek završio, opet ćete pogoditi, ambijentalni pozorišni festival “Šekspir fest”.
Dakle, dva festivala, a šta ih razlikuje? Malo, ali opet tako mnogo: i jedan i drugi finansiraju partije (prvi SNS, a drugi DS u poslednjem uporištu vlasti, autonomnoj pokrajni Vojvodina), i jedan i drugi su organizovani od strane dramskih umetnika, funkcionera obe partije (Radoslav “Lale” Pavlović, predsednik UO “Teatra u Tvrđavi” i član Saveta za kulturu SNS-a i savetnik predsednika Republike za kulturu, i Vida Ognjenović, pozorišni reditelj i pisac, predsednica Saveta “Novog tvrđava teatra” i član Političkog saveta DS); i jedan i drugi idu uz profil finansirajuće partije (na prvom se u smederevskoj tvrđavi pojavljuje car Lazar kao superheroj i komedije beogradskih dečijih pozorišta, dok su na drugom alternativni teatri, plesne i performativne predstave); i jedan i drugi tvrde da su oni – prava umetnost – optužujući, naravno, jedni drugog za razne propuste.
Situacija, za ljubitelje crnog humora, kao i u filmu “Žitije Brajanovo” letećeg cirkusa Monti Pajtona, kada se Isus lomi da li da ode u Nacionalni front Judeje ili Judejski nacionalni front. I jedni i drugi ga aktivno vrbuju sa idejom da su baš oni “prava stvar”. A onda i jedni i drugi nemaju ništa protiv da baš on završi na krstu.
Dok ostatak Evrope i sveta, u svetlu novih događaja, pravi novi civilizacijski poredak, a kultura i umetnost živo učestvuju u svemu tome, naša kultura je i dalje na nivou Gazimestanskih urlika i mitinga i kontramintinga organizovanih od strane partijskih falangi.
A srpska kultura zavisi od toga da li su ti isti falangisti redovno išli u pozorište ili bioskop, ili su se šibali sa “murijom” na Severu ili Jugu, slušali pank ili Mileta Kitića, izvlačili ili uvlačili majicu devedesetih, demonstrirali protiv rata ili išli u sport i razonodu na područja grada Vukovara ili Srebrenice.
Ova bizarnost i crnohumorni karakter dva ista, a tako različita, festivala najbolje definišu našu svakodnevicu smuljanu u onu Cezarovu “ili sa nama ili protiv nas”. Mada, dovoljno je da paralelno čitate Tviter status pisca Irvina Velša koji kaže “Neoliberalizam i demokratija – oksimoron.
A narod vam je rekao “OKSI”, moroni” i domaće novine koje krive grčki referendum za rast našeg duga. Nakon toga, srpska stvarnost postaje iracionalnija od bilo kog referendumskog rezultata. Sa ili bez ambijentalnih festivala.
autor: VV
Izvor: novi magazin