Ako se za nekoga može reći da živi u svom svetu, sasvim posebno skrojenom i to ogromnom voljom koja potvrđuje da možemo sve ono za šta smo kadri da dovoljno dugo verujemo i ne odustajemo, onda su to Dragana i Nenad Maksimović.
Pre osam godina nastao je „Hokus Pokus“. Upustili su se u nešto što je drugima možda delovalo neshvatljivo – odlučili su da prave medenjake i od toga žive i podižu decu. Naravno, bio je to poduhvat koji je priča za sebe i svakako bi poslužio kao velika životna lekcija za mnoge od nas, pre svega o neodustajanju.
Poznati po tome što su posebno kreativni pa uvek smišljaju nešto novo, pomeraju granice i idu korak dalje, Maksimovići sada sa svima dele deo svoje slatke i šarene istorije kroz nedavno otvoren Muzej medenjaka. Možda je to i suvišno reći, ali ipak dodajmo – to je prvi jedini takav muzej u Srbiji.
Muzej je nastao je tako što smo rešili da materijalno stavimo u drugi plan, a pošto su medenjaci sami po sebi medeni i svakome ko ih dobije izmame osmeh, mi smo tako rešili da ulepšamo svet.
Kada deca dođu i oduševe se, zadivljeni su, još kad probaju, to bude kompletan užitak. Kad od običnog kolačića napraviš umetničko delo, to je poenta cele priče. Ta umetnička, mala dela mogu da budu svakakva.
Kada smo otvarali Muzej, komšinica me je pitala da li smo preneli sve mašine, ja kažem jesam: Nenada i oklagiju, to su mašine.
Mi smo ovde samo jedan deo izložili. Želeli smo da bude u retro stilu, pa su to medenjaci u obliku predmeta koje su naše generacije u detinjstvu još uvek imale priliku da vide, od Singer šivaćih mašina, preko sata sa kazaljkama, stare pegle koja se posebno dopada najmlađima, kredenca, starog televizora, šporeta „Smederevca“, čuvenih crvenih šerpi sa tufnama…
Sve su to neke lepe, bajkovite boje i sve ovo su stvari koje nas podsećaju na detinjstvo a današnja deca većinu toga nikada nisu imala priliku da vide. Poneko dođe i pita da li su to sve stvarno medenjaci. Naravno, za izradu je potrebno vreme, maltene nedelju dana rada, dok to napraviš, spojiš, osušiš. Zato to zapravo i nema cenu – priča Dragana za SDCafe.rs.
Muzej medenjaka je tamo gde Maksimovići žive, u naselju Miloja Đaka. Sve što je tu izloženo je jestivo, a kada pogledate ove neobične „eksponate“ možete i da uz kaficu probate medenjake koje ovaj par pravi na starinski način i uz sertifikat starih zanata koji potvrđuje da je njihov proizvod autentičan.
Teško je, ali to je život i treba da bude teško jer nas to tera da pronađemo izlaz. Kada stvaraš i voliš umetnost, ona je u svemu, to preneseš u svoj posao i stalno si tu za ljude. Kada shvatiš da ti je Bog dao neki talenat, nema jače molitve od toga da radiš ono što voliš i u čemu si dobar. Ne traći talenat, već ga umnoži i podeli, to bi bila najvažnija poruka iz našeg iskustva. Kad padneš 150 puta i digneš se nećeš propasti već ćeš samo biti sve bolji. Mi smo nekim ljudima možda i dalje smešni s ovim, oni misle da to nije ništa ozbiljno, ali smo mi uspeli da sebi dokažemo da je sve moguće – poručuje Dragana Maksimović.
Tekst foto: sdcafe.rs