Home Info Buna preživelih radnika

Buna preživelih radnika

redakcija

FAP u Priboju, „14. oktobar” i uljara u Kruševcu, „Želvoz” iz Smedereva, „ŠIK Kopaonik” iz Kuršumlije, propale državne firme u Zrenjaninu… Sve duži postaje spisak fabrika čiji su radnici štrajkovali. Plate koje kasne, neoverene zdravstvene knjižice za njih i porodice, nepovezan radni staž – najnoviji su okidači za talas radničkog nezadovoljstva.

Delimični socijalni mir do sada je čuvan novcem države koji im je kako-tako isplaćivan. Sada to kao da je narušeno najavom ministra privrede da će novac ubuduće biti davan samo radi konačnog rešavanja statusa firmi koje su u restrukturiranju. Ali, ne i za plate.

Situacija je pogotovo alarmantna u mestima kao što su Kruševac ili Priboj, gde takve fabrike izdržavaju na hiljade porodica nego, na primer, u Beogradu. To je jasno i iz poslednjih statističkih podataka po kojima se čak 39 odsto BDP-a Srbije napravi u glavnom gradu. Stoga je problem IMT-a u Beogradu mnogo manje vidljiv nego „14. oktobra” u Kruševcu.

Prema navodima Saše Radulovića, ministra privrede, 153 preduzeća u restrukturiranju Srbiju koštaju 750 miliona evra godišnje. Kako u njima radi 51.000 ljudi to znači da država po radniku u tim firmama na godišnjem nivou izdvaja 14.700 evra.

Da li je problem radnika zaposlenih u ovim preduzećima zbilja velik po državu? Ukoliko se uzme u obzir da u Srbiji ima 174 opštine i grada dolazi se do podatka da bi otpuštanjem ovih ljudi svaka lokalna jedinica dobila 300 novih nezaposlenih. Malo ili mnogo zavisi od toga kako se gleda i na koga se nezaposlenost odnosi.

Ovoj vladi je zapalo da okonča višedecenijski kolaps industrije u Srbiji i samim tim je neizbežno otvorena „Pandorina kutija” radničkog nezadovoljstva, a talas socijalnog bunta neizbežan je pratilac reforme privrednog sistema i po tome nismo izuzetak. Slike protesta rudara u Škotskoj obišle su svet kada je osamdesetih godina prošlog veka Margaret Tačer, britanska premijerka, rešila da ih zatvori. Razlozi su bili donekle slični našim, odnosno neefikasna državna industrija koja je mnogo koštala posrnulu ekonomiju. Hoće li Srbija zaista rešiti problem državnih gubitaša i može li da se izbori sa socijalnim buntom?

Mišljenja privrednika, sindikalaca i ekonomista o tome potpuno se razlikuju. Tako Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i vlasnik „Modusa”, nimalo blagonaklono ne gleda na talas radničkog nezadovoljstva.

– Ja zapošljavam 130 radnika, a sva preduzeća koja su članovi Asocijacije ukupno oko 260.000. Hajde mi da izađemo na ulicu i da blokiramo puteve. Jer, od početka godine u Srbiji je zatvoreno oko 17.000 preduzetničkih radnji. I tu je radilo oko 50.000 ljudi koji su ostali bez posla. Ali, oni su u privatnom sektoru, o njima država ne brine i nikom ništa – ogorčen je Knežević.

On smatra da će gradovi u kojima firme u restrukturiranju zapošljavaju veliki broj ljudi biti „žarišta socijalnih protesta”.

– Država više nema para za njih i mislim da je najjeftinije da se napravi socijalni program, da se daju otpremnine i da se većina tih firmi zatvori. Jer, rukovodstva u većini državnih gubitaša uopšte i ne tragaju za rešenjima, već čekaju pomoć države – kategoričan je Knežević.

 

Sindikalci, naravno, drugačije gledaju na ovu problematiku. Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, kaže da se mora obezbediti da radnici nastave da primaju plate dok se ne nađe konačno rešenje – pokretanje firme uz pomoć investitora ili raspisivanja socijalnog programa.

– Ovde je reč o ljudima i njihovim porodicama. Ministarstvo privrede bi sve zaustavilo dok ne dobiju „lične karte” i dok ne nađu rešenje. To je nemoguće, život mora da teče i do tada. Ne počinje sve od ministra Radulovića – navodi Orbović.

Da je ključno spasiti što je više moguće radnih mesta, smatra ekonomista Goran Nikolić sa Instituta za evropske studije. Kako kaže, šansu vidi „u entuzijazmu ljudi u novom Ministarstvu privrede”.

– Međutim, ne vidim kod njih želju da država da novac i da spase firme koje imaju perspektivu na tržištu, poput „Galenike”. Osim toga, država bi morala strateškim partnerima da ponudi brojne olakšice kako bi oni ušli u posao sa nekom od posrnulih državnih firmi – navodi Nikolić.

Kada je reč o radničkom buntu, on kaže da postoji jedno rešenje koje bi donekle moglo da ublaži talas nezadovoljstva.

– Novi Zakon o radu će propisati isplatu otpremnina samo za godine provedene kod poslednjeg poslodavca. To je pošteno, ali ja bih voleo kada bi to moglo da se ne primenjuje za ubuduće, a ne za ljude koji su sada zaposleni. Jer, plašim se da se novi zakon i ta odredba ne pretvore u masovno otpuštanje svih starijih preko 50 godina – zaključuje Nikolić.

Stefan Despotović
Ilustracija: Novica Kocić

Izvor: Politika

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!