Nakon nedavnog uspešnog učešća na Evropskom prvenstvu, naši sagovonrici su bili osamnaestogodišnjak Mirko Dardić, učenik Tehničke škole i Una Mihajlović koja ima 13 godina i đak je OŠ „Dimitrije Davidović“. Mirko trenira godinu i po dana, dok je Una u ovom sportu dve i po godine. Oboje su članovi kluba smederevskog MMA kluba Fanatik.
SDCafe.rs: Kako ste odabrali baš MMA sport?
Mirko: Trenirao sam fudbal, ali me je uvek zanimao neki borilački sport. Drug je krenuo na MMA i onda sam preko njega čuo za klub Fanatik i rešio da se oprobam. Prihvatili su me odlično, nije bilo teško ni na početku, trudili su se oko mene, da što brže savladam tehnike.
Una: Treneri Fanatika su jako dobri prijatelji sa mojim roditeljima. Pokazali su mi snimke Anastasije, koja je član našeg kluba, kako udara džak i mene je to odmah zaintrigiralo. Takođe su me prihvatili jako lepo, kao da sam član porodice i takva je oduvek atmosfera u našem timu. Sport nikada nisam delila na muški i ženski, mislim da svako može da se bori i da trenira šta god poželi.
Kakvi su bili prvi utisci kada ste ušli u taj borilački svet, totalno drugačiji sport od ovih poznatijih kao što je spomenuti fudbal, na primer?
Mirko: Kao fudbaler si jedan od, a u borbi si sam. Manji su kolektivi, mi smo u našoj sali svi kao porodica, mi sve zajedno radimo. Pripremamo se za mečeve, radujemo se kada pobeđujemo, kada gubimo zajedno smo i tužni i gledamo da se popravimo. Nije timska borba, ali ekipno smo tu jedni za druge.
Kakve iskustva imate, koliko ste uopšte do sada imale prilike da se borite i šta su to neki najveći uspehi?
Una: Najveći lični uspeh za sada je evropska medalja, treće mesto, to je sada najveće do sada. Pored toga osvojili smo ekipno kup Srbije.
Mirko: Meni je takođe ovo bilo najveće takmičenje, osvojio sam drugo mesto, ali osvojio sam državno prvenstvo prošle godine, na kupu sam bio drugi, osvajao sam turnire i u boksu.
Spomenuli ste Evropsko prvenstvo, dočarajte nam malo kako to izgleda kada odete na jedan turnir tog renomea i ranga? Kako je to izgledalo?
Una: Imali smo prednost domaćeg terena, sve je bilo mnogo lakše zbog podrške publike. Osetili smo kako rade stranci, videli kako se bore, koje su naše prednosti, koje njihove, šta treba da popravimo. Kod mene i kod Mirka konkretno je najveći problem neiskustvo, ali smo se dobro pokazali. Sada nam preostaje da ispravimo šta nam nedostaje i spremimo se za svetsko.
Mirko: Po meni je bilo odlično. Videli smo preko hiljadu takmičara, najviše Ukrajinaca i Engleza, koji rade drugačije stilove, imaju drugačiji pristup, uvideli smo gde su naše greške i stekli iskustvo u važnim borbama.
Da prođemo malo i kroz te borbe na Evropskom, sa kim ste se borili, kako je to izgledalo?
Mirko: Borio sam se protiv Izraelca Jajera Zagagija u polufinalu, završio sam u prvoj rundi. U finalu sam se susreo sa Denisom Kozorom iz Ukrajine i tu mi je falilo iskustvo. Mislim da sam vodio prve dve runde i onda na kraju druge sam pogrešio, ušao sam u klinč, on je to iskoristio i završio borbu.
Una: Ja sam se borila protiv dve Izraelke. Prva je Daniela Volkov, savladala sam je svojim stand-upom. Celu rundu sam radila na nogama i kada je pokušala da privede borbu u parter, bacila me na sebe pa sam samim tim bila u dominantnoj poziciji. Druga protivnica bila je dosta iskusnija od mene. Pružila sam joj jak otpor, ali ona je odnela pobedu, naravno, bilo je zasluženo.
Koliko su vaše nagrade važne ne samo za vas lično, već i za promociju kluba, ali i za ovaj grad?
Una: Ja mislim mnogo, nemamo često priliku da sa evropskih prvenstava donosimo medalje. Rekla bih i da nismo jedini, Anastasija Rajković je vicešampionka, a Mateja Dakserović je treći na svetu.
Mirko: Ovo je tek početak, u našem timu ima mnogo budućih šampiona koji se tek razvijaju. Očekujem da tek treba da se pokažemo, da svako nađe svoj put. Mi ćemo imati priliku da se predstavimo i na svetskom, pripreme su već krenule i želja je da se što bolje pokažemo i ako je moguće donesemo neko odličje u naš grad.
Kako uspevate da uskladite školske obaveze, privatan život i treninge?
Una: Nađe se vreme. Vikendom na primer, treniram dva puta dnevno, a tokom radnih dana kad sam prva smena, odem posle škole da trčim, pa uveče na trening. Mada imaju razumevanja i u školi kada su pripreme za važne turnire. Sve ovo zahteva da budete posvećeni, da imate neki cilj i da baš vučete ka njemu, makar sve ostalo zapostavili.
Koji su vaši neki planovi za budućnost, što se tiče sporta i karijere?
Mirko: Za sada planiram da se bavim sportom. Neću nastaviti sa školovanjem, planiram da se bavim sportom i nadam se pređem u profesionalne vode.
Una: Ja planiram da završim osnovnu i srednju školu, pa ću razmisliti, ali sportom ću se verujem baviti bukvalno do kraja svog života, jer se mnogo dajem i stvarno želim da uspem.
U poslednje vreme, borilački sportovi su u delu javnosti na udaru zbog učešća nekih od sportista u raznim neprijatnim situacijama i zloupotrebljavanju veština koje su u sportu stekli. Šta biste vi poručili s tim u vezi, nije do sporta već do ljudi, zar ne?
Una: Prepostavljam da je do čoveka, a ne do sporta. Kada pričamo o tome zašto se koriste ove veštine, u koje svrhe i na koji način, mi ne upotrebljavamo svoje znanje van sale, samo na trenigu i na mečevima. Pokazujemo poštovanje, ne pravimo probleme, živimo sportski. Konkretna poruka bila bi da ljudi ne generalizuju, nego sednu i razmisle i shvate da nismo svi isti.
Mirko: Sve ono što ljudi vide na televiziji nije stvarno. Na primer, sučeljavanje boraca koje izgleda nasilno je često tako zbog marketinga, kako bi više publike gledalo i kako bi više zaradili. U suštini, za onog koji želi probleme, nije potreban MMA, ne mora da bude borac i ne treba te dve stvari izjednačavati.
Na kraju, ima li još neke poruke koju biste želeli da prenesete našim čitaocima?
Una: Želeli bismo da se zahvalimo svojim trenerima i svim drugarima iz kluba koji su nam pomagali u pripremi za ovo evropsko prvenstvo. Moje svetsko je u Abu Dabiju u julu, još ne znam tačan datum, a Mirkovo je u novembru u Gruziji. Nadamo se da ćemo imati istu podršku i pomoć u ovom novom iskustvu.
Foto: SDCafe.rs