U Centru za kulturu održana je tribina o agresivnosti kod dece i mladih. Gošća Marka Cvetkovića, urednika naučno – obrazovnog programa bila je dr Biljana Pirgić, dečiji i adolescenski pihijatar i psihoterapeut, psihoanalitičar.
Na početku tribine, govoreći o tome kako razviti zdravu agresivnost i usmeriti je u dobrom pravcu, dr Pirgić je istakla da su važni prvi uticaja. A oni se odvijaju odmah po rođenju, pa čak i ranije.
Da li je agresivnost zdrava ili ne, uvek merimo prema ishodu. To je ono što treba da nas orjentiše – da li se agresivnost dogodila na način da rezultira oštećenjem stvari, imovine ili zdravlja? To je ono što je važno.
Ja često roditelje kada su zbunjeni, savetujem da razmisle svojom glavom, da shvate kako se oni osećaju u vezi sa ponašanjem svog deteta. Velike su inače polemike o tome da li se uopšte može pričati o zdravoj agresiji jer je agresija sama po sebi derivat nagona smrti i destrukcije.
Ipak, bez nje nema života, ona je pokretačka snaga. Samo je pitanje da li je pridružena ljubavi ili uništenju. Agresija je životna sila – kazala je dr Pirgić.
Pokretljivost beba je, na primer je već agresija. Znamo da neke bebe treba podsticati jer su pasivne. Drugima to ne treba i to vidimo već prilikom dojenja. Neke bebe odmah zgrabe dojku, „bore se“. I već tu se daju prve naznake sklonosti. Da se u trudnoći „sve prenosi sa majke na plod“ dokazano je i sa naučnog aspekta.
Hemiju napetosti i izmenjenih hormona kod mame će beba odmah osetiti. Čak i to kako je protekao sam porođaj može da utiče na odnos. Temelji se postavljaju već u prvim mesecima života. Ovo se pre svega odnosi na povratne informacije koje dete dobija od majke. Dakle, ne samo da li ona radi sve ono što je potrebno već i kako to radi, da li to čini s ljubavlju, posvećenošću, strpljenjem…
Upravo od nje zavisi koje će delove temperamenta probuditi kod bebe. Tamo gde je beba „agresivna“, a majka plašljiva i povlači se, tu već počinje formiranje agresivnosti. Ako su temperamenti majke i deteta slični, uklapanje će lakše ići.
Ali ako su suprotni to uklapanje isključivo zavisi od poruke koju majka pošalje. Mama je ta koja će pasivno dete podsticati ili u slučaju da je ono agresivnije na njoj je da se prilagodi, da ne odustane.
Majka koja je u stanju da izdrži je ona koja će agresivne instinkte uspeti da preusmeri. Ona će nastaviti da detetu tepa, da bude brižna, da kanališe agresiju, neće ga odbijati. Važno je da se to razreši bez kolapsa ili osvete, odnosno bez predaje ili kasnijeg surovog tretiranja deteta.
Ako ga ona odamah označi kao problem sa kojim ne ume da izađe na kraj, ako ga se boji, tu kasnije počinje da se dešava da ono što je mama ranije mislila, dete počinje posle stvarno i da odigrava.
Ključno je izgrađivanje bebinog unutrašnjeg sveta, a „mamino lice je prvo ogledalo detetovo“. Tu se formiraju odnosi prema dobrom i lošem, tu se izgrađuje stav o tome da li nas neko na početku života vidi ili ne. Kada se dete oseća poželjno i prihvaćeno, ono ima celovit doživljaj u tim prvim mesecima.
Naravno, nije ovde reč o nekim nedostižnim standardima. Niti je moguće da mama sve istog trenutka učini kad je potrebno. Ona samo treba da bude dovoljno dobra – prosečno posvećena. A to nema veze sa našim obrazovanjem i znanjem jer su naše bake, sa četiri razreda osnovne škole, radile ispravno, onako kako se kasnije u psihologiji i sa naučnog aspekta preporučivalo.
Jer su zapravo ponavljale ono što je tradicionalno sakupljano znanje koje mi danas gušimo i ne čujemo preplavljeni mnoštvom novih informacija.
Mama ne treba da detetu pušta snimak sa zvucima smirivanja sa interneta. Ona treba da bude tu, bebi treba njen glas, dodir, otkucaj srca. Tu su počeci zdravog tretiranja agresije i mama će znati kako da prepozna signale šta je bebi tačno potrebno.
Znaće i kako da ga postepeno nauči šta je prihvatljivo, a šta ne, šta je bolno za onog drugog. Jer dete u početku ni nema svest o tome da povređuje nekog, to se postepeno formira, kao slagalica. „Poslušajte šta vam kaže osećaj“ – to je najbolja preporuka.
Imala sam slučaj majke koja nije znala kako da smiri dete, jedino što ga je umirivalo je da lomi lišće sobne biljke. I ona je to dozvoljavala. Pitala sam je da li i ona lomi lišće? Pa naravno da ne. Znate, ako vi dete zabavljate tako što ono nešto uništava, sutra će sa tog lišća preći na nešto drugo – poručuje dr Biljana Pirgić. Vaspitavanje nije pedagoški već emotivni proces.
Ako dete prihvatimo onako kakvo jeste, ako regujemo adekvatno, ako je majka svesna toga da ukoliko želi da smiri dete koje je uplakano i prestravljeno, prvo ona sama mora da bude smirena, biće sve u redu…
U nastavku tribine bilo je reči i o drugim zanimljivim pitanjima poput borbe sa frustracijom ili ulogom oca u odrastanju, a verujemo da bi se svi složili sa konstatacijom da je predavanje bilo veoma ispunjeno i korisno, baš onakvo kakvih bi nam bar još nekoliko dobro došlo.