Kada je, na svečanom otvaranju fabrike, početkom oktobra 2019. godine Žikica Andrejević najavio da će to biti mesto poslovanja svetskog lidera u ovoj oblasti – bio je u pravu. Zapravo, dogodilo se i mnogo više od onoga što se tada očekivalo, dok su pored zastava Srbije, Japana, kompanije „MyCom“ i „Mayekawa”, uvažene zvanice, simbolično posadile stabla japanske trešnje. Tako je počela istorija koju u našem gradu ispisuje kompanija nastala na ideju Šina Maekave, vlasnika „Mayekawe“ koji je insistirao na tome da baš Andrejević, vlasnik preduzeća “Klima” na sebe preuzme posao formiranja, organizovanja i upravljanja fabrikom u Smederevu.
Danas, sedam godina kasnije, on sa zadovoljstvom ističe da je, od 42 zemlje, u kojima postoje ovakvi pogoni, najbolji rezultat baš kod nas, u Smederevu!
To je bolji rezultat od Kanade, Amerike, Meksika, Brazila do Indije i Japana. Naši saradnici iz Japana nisu sanjali da će tako biti. Prve godine kad smo počeli da radimo napravili smo 34 jedinice, rasla je brojka iz godine u godinu. Prošle ih je bilo 332. Ove jeseni smo na blizu 400 gotovih proizvoda, a godina još nije završena. To nije zabeleženo u svetu. Japanci su, na početku predvideli da dve godine budemo u minisu, da od treće budemo na nuli, a da od četvrte imamo pozitivni bilans. Međutim, ja sam postavio zadatak da se od prve godine posluje pozitivno i da obezbedimo novac za funkcionisanje firme. Dokazao sam da to može tako. Zato imam izuzetno visok rejting u Tokiju – priča, za SDCafe.rs Žikica Andrejević dok našu ekipu upoznaje sa njihovim kompleksom proizvodnih pogona u Industrijskoj zoni koji se neprekidno uvećava. Na pitanje šta je, prema njegovom mišljenju bilo presudno za takav rezultat, najpre podseća na svoju impozantnu karijeru, a potom i na činjenicu da bez obzira na stereotipe, naša radna snaga ipak može da parira svetskoj.
To je rezultat mog minulog rada, iskustva. Ja sam sa 28 godina bio šef proizvodnje „Fagrama“. Najmlađi rukovodilac u istoriji firme. Kompresor koji vidite napolju ispred fabrike je iz 1988. godine, iz perioda kada sam vodio proizvodnju u „Fagramu“. Prelomna je bila 1986. kada smo počeli kooperaciju sa Japanom za proizvodnju agregata. Mnogo sam ljudi iz Japana upoznao jer sam bio glavni za proizvodnju tih jedinica. U Belgiji sam bio na specijalizaciji, a malo posle sam dobio nalog 1987. da baš ja pustim naš prvenac u tadašnjem Svetozarevu, postrojenje napravljeno za „Juhor“, najveću mesnu industiju u Srbiji. To je ogromna instalacija, četiri kompresora. Amonijak je bio u pitanju, on je toksičan i nije jednostavno raditi sa tim. Profesor Sava Vujić sa Mašinskog fakulteta je osoba od koje sam učio sve o tome, upijao sam sve što je govorio dok je deset dana dolazio u Smederevo. To postrojenje i danas radi. Od Celja u Sloveniji do Đevđelije, ja sam u rad, zajedno sa mojim serviserima, pustio preko 200 kompresora. To su postrojenja namenjena za sve gde je potrebno hlađenje, zatim ih ima u pivarama, fabrikama za proizvodnju mesa, velikim hladnjačama za voće i povrće, mlekarama, ali i u proizvodnji jestivog ili motornog ulja, a i u hemijskoj industriji se koriste takvi kompresori.
Što se tiče naših radnika, ja to stalno potenciram. Znate, nismo mi Indonezija, gde ima toliko stanovnika ili Kina i Amerika. Mi smo mali narod ali ja nisam čuo ni za jednog svetskog prvaka iz Inodnezije, mi ih imamo. Mi smo jedan, što bi se u šali reklo veći hotel u Kini. Ali taj mentalitet koji imamo je možda doprineo svemu ovome. I to naše mešanje sa drugim narodima, mi smo oduvek na takvom geografskom podneblju, između Istoka i Zapada. Uvek tvrdim, a bio sam i u Nemačkoj kao mlad čovek, nas Jugoslovene su tada, Nemci, između Italijana, Turaka i Portugalaca, najviše cenili što se tiče stručnosti i radne discipline. Mi smo bili u vrhu. Zatim, naš je grad bio industrijski, „Fagram“ je imao 2000 radnika, pa „Heroj Srba“, „Milan Blagojević“, „Fabrika kompresora“. Mi smo stvorili ambijent da Smederevci, nekako prirodno idu ka tehnici – kaže Andrejević. Otuda i ne čudi što dodaje da nema problema što se tiče obezbeđivanja adekvatne i stručne radne snage. Trenutno u kompaniji u Smederevu radi 140 zaposlenih, od toga stotinu u proizvodnji, ostalo u pratećim službama. U proizvodnji su uglavnom bravari, monteri, zavarivači, farbari, magacinski radnici, a ostatak čine pravnici, ekonomisti, mašinski inženjeri i tehničari.
Upravo je zavarivač Ivan Dejanović iz Smedereva osvojio drugo mesto na svetu, pretprošle godine u grupaciji Majakava. Prvi su bili Japanci, drugi Srbi, treći Brazilci.
Mayekawa Srbija pokriva takozvano EMEA tržište, (Evropa, Bliski Istok, Afrika)… U tom području je postojala samo jedna fabrika u Briselu, sa puno predstavništava u Nemačkoj, Španiji, Francuskoj, Danskoj… Ali to su uglavnom servisi, objašnjava Andrejević. Ova smederevska je, posle te, praktično druga fabrika pri čemu je u prednosti jer se u Briselu nalaze na takvoj poziciji da nema mogućnosti za širenje, dok pogon u našem gradu nastavlja da raste.
Za prvih godinu i nešto dana smo napravili prvi deo, tri godine kasnije dogradili smo drugi, sada smo startovali i sa trećim. Inače, ja sam dao sam ideju da tu bude fabrika robota za otkoštavanje mesa. To se sve više traži u Evropi, a drugo što takođe dolazi u obzir je proizvodnja protočnih tunela za brzo zamrzavanje. U planu je pravljenje još jedne T stanice, ali od sedam megavata koja će biti najača u Evropi. Ideja je da koristimo energiju okoline, ovde imamo tri toplotne pumpe… U Japanu sam obišao dosta firmi gde rashladni medij nije amonijak, nego vazduh. I mi sada zagovaramo taj pristup, da se koristi pet prirodnih elemanata, nema freona. Poznati Sporazum iz Kjota podrazumeva oslanjanje na vodu, vazduh, amonijak, CO2 i prirodne ugljovodonike. Mi zagovaramo čistu, zelenu tehnologiju – objašnjava Andrejević. On je izuzetno zanimljiv sagovornik, čovek „starog kova“ što znači da biste sa njim unedogled mogli da razgovarate o raznim stvarima, anegdotama iz čitavog sveta, pričama o tome kako su nastajali neki današnji privredni giganti… U vreme kada je „Mayekawa“ SRB započinjala rad u Smederevu, njegovi vršnjaci su uveliko, svoje profesionalne karijere privodili kraju ali je Žikica odlučio da stane iza još jednog, ogromnog poduhvata. Ispostavilo se da je to bila prava odluka, možda ne čak toliko značajna za njegovu poslovnu biografiju (od ranije već brilijantnu) koliko za naš grad i poziciju Srbije na svetskom nivou kada je u pitanju ova vrsta proizvodnje. Postavljeni su i više nego čvrsti temelji za dalji uspeh, a odatle, „Mayekawa“ može samo u jednom pravcu – da se širi i raste…
„Japanci nas izuzetno cene“
„Japanci nas izuzetno cene i uvažavaju. Razlog zašto je vlasnik hteo da baš ovde napravi fabriku, a ne negde druge u svetu, sam ja. Pamte me iz vremena kada sam bio u „Fagramu“, koji sam 1993. napustio i osnovao svoju firmu, „Klima“ jer sa platom od 20 maraka nije moglo da se živi. Radio sam kotlove za centralno grejanje, kotlove za grejanje bitumena za asfaltne baze i još mnogo toga. „Klima“ i dalje posluje“ – kaže Andrejević.
