Predrag Marić zaslužuje obeležje u rodnom Smederevu – možemo li to da ostvarimo?

„Kad neko vreme nisi tamo dakle si, srce ti se otkači“ – tim rečima, za života je, svoj žal prema rodnom Smederevu Predrag Marić opisivao jednoj našoj sugrađanki koja je takođe ovaj grad zamenila Beogradom kao mestom života i rada. Sećajući se Marića, njegovog dela, ogromne posvećenosti čuvanju ljudi, životinja i prirode, Marija je želela da pokrene posebnu inicijativu. Činjenica je da se sada, pet godina nakon njegove iznenadne smrti, sećanje na Predraga koji je po mnogo čemu bio osoba najviših dometa, svelo na formalne, memorijalne konferencije jednom godišnje. I Smederevo i Predrag Marić svakako zaslužuju više.

Vranjanci su već otišli korak dalje – gradska komisija za davanje naziva ulicama dala je saglasnost da jedna od njih bude nazvana po Mariću, ona u kojoj Regionalni centar za vanredne situacije. Predrag je bio ne samo dugogodišnji načelnik Sektora za vanredne situacije MUP-a, već se smatra i jednim od pokretača ideje da se ta služba organizuje na ovakav način, a imao je i ključnu ulogu u formiranju modernog sistema zaštite i spasavanja u Srbiji. Svakako da je mogao da pruži još više, ali je 2021. preminuo u 57. godini od posledica korone. Odlikovan je najvišim državnim priznanjima, međutim, Smederevo kao da mu se nikada nije dostojno odužilo.

Želeći da to promeni i da njegovo „srce koje se otkačilo“ s početka teksta vrati tamo gde pripada, bar kroz negovanje sećanja na njega, Marija je imala i razmatrala više ideja. Od onih najlakše ostvarivih koje ne traže ulaganja, poput toga da ulica i u našem gradu ponese Predragovo ime ili da prostor u školskim dvorištima škola koje je pohađao makar u jednom delu postane njegovo obeležje ili da to bude u nekom od njegovih omiljenih delova grada u kojima je kao mladić provodio najviše vremena, pa do onih znatno kompleksnijih koja svakako zavrđeđuju pažnju ali bi zahtevale mnogo širu inicijativu i veća sredstva, kao što je izgradnja skolništa i prihvatilišta ne samo za ljude, već i za napuštene i ugrožene životinje. Ipak, shvatila je da bi za početak, možda najlakše bilo osmisliti, pokrenuti, a potom i kao tradicionalan, uspostaviti jedan javni događaj u sećanje na Predraga Marića koji bi, znajući da je reč o humanitarcu, morao takođe da bude humanitaran. Bilo bi to nešto poput bazara ili vašara gde bi različiti stvaraoci, umetnici ili proizvođači najrazličitije robe, sve što nude prodavali u humanitarne svrhe.

Ovim Memorijalnim humanitarnim sajmom u njegovom rodnom Smederevu bi se podstaklo da solidarnost, saosećanje i empatija postanu svakodnevnica, način života, a ne da se čeka katastrofa. Sva sredstva prikupljena od sajma išla bi za pomoć lečenju bolesne dece i ljudima na ivici socijalne egzistencije u Smederevu. Neka lančana reakcija saosećanja krene iz Smedereva – poručuje Marija koja je pokrenula onjaln peticiju putem koje je možete podržati njen predlog, a ujedno je i kontaktirati ukoliko ste zainteresovani da pomognete u realizaciji. Može li Smederevo ovako nešto? Može i mnogo više! Da li hoće? To je već drugo pitanje. Slažući se sa Marijinim stavom da je reč o čoveku koji je svojim radom i postignućima zaslužio da bude upamćen, onima koji možda ne znaju detalje ili žele da se podsete njegovih reči, priče o detinjstvu i odrastanju, evo intervjua koji je Marić dao za SDCafe. rs pre 12 godina, a u kome je objavljena i njegova pesma “Smederevo” koju izvodi na gitari. Tu, između ostalog, poručuje:

“Negde ispod duge, u krošnji vremena

moj grad još me čeka da mu se vratim ja”

Predrag Marić