U prisustvu predstavnika Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Fonda za zdravstveno osiguranje, Nacionalne službe za zapošljavanje, institucija i organizacija osoba sa invaliditetom, nedavno su se okupili personalni asistenti i korisnici te usluge u Smederevu. Održana je panel diskusija koju je, povodom 5. maja, Evropskog dana samostalnog života osoba sa invaliditetom, priredio ovdašnji Centar za samostalni život. Ujedno, ta organizacija, na teritoriji Smedereva realizuje ovu uslugu po svim standardima i licencama.
Centar nastoji da doprinese poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom, ali su za trajna, održiva rešenja neophodni partnerski odnosi sa institucijama i lokalnom samoupravom čiju podršku imamo i koja nam je veoma značajna. Zato nam je važno da svi zajedno, u okviru svojih nadležnosti, doprinesemo daljem razvoju usluga podrške i izgradnji društva jednakih mogućnosti – poručio je Radivoje Damjanović, predsednik Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom.
Gradonačelnica je, između ostalog, istakla da Smederevo nije samo nemi posmatrač već aktivan partner svim socio – humanitarnim organizacijama. Naša zajednička misija je jasna, izgradnja inkluzivnog Smedereva, u kojem se svaki pojedinac, bez izuzetka oseća sigurno, uvaženo i ravnopravno. Ove godine izdvojena su 23 miliona za sufinansiranje aktivnosti 19 udruženja, što je tri miliona više. Samo kroz dijalog sa vama koji najbolje poznajete potrebe svojih članova i uz stručnu podršku organa, možemo ostvariti Smederevo po meri svih građana – kazala je Jasmina Vojnović. Kako je dodala, u planu je i da se uvede usluga lični pratilac deteta koju će pružati Ustanova Sunce. Podsetila je i na okolnosti koje su, prošle godine dovele do postavljanja korpe za ulazak osoba sa invaliditetom u gradski bazen koji im je pre toga bio neodstupan. Jesu imali pravo da ga koriste besplatno, ali im je fizički bilo neizvodljivo da se tu zaista i kupaju. Pošto pomagalo tog tipa ima još jedino Pirot, ovom prilikom je Jablanka Tabaš, pomoćnica Zaštitnika građana, poručila da bi Smederevo trebalo da se obavezno prijavi za nagradu koja se dodeljuje lokalnim samoupravama za rad na unapređenju pristupačnosti. Ranije je Smederevo već pohvaljeno zbog unapređenja zvaničnog sajta lokalne samouprave.
Ivana Gvozdenović, koordinator usluge servis personalnih asistenata za osobe sa invaliditetom rekla je da Centar za samostalni život već godinama unazad uspešno pruža tu uslugu u našem gradu, a zatim ukratko predočila da je sam koncept samostalnog života osoba sa invaliditetom, iz Amerike, šezdesetih godina prošlog veka, došao u Evropu zahvaljujući Adolfu Rankeu, a potom se ideja od 1996. godine promoviše i kod nas, osnivanjem Centra za samostalni život.
Vrlo brzo, uz podršku irske Vlade, 2003. smo počeli da sprovodimo projekat SPAS (Servis personalnih asistenata Srbije) koji je realizovan u sedam gradova među kojima i Smederevo. Niko nije očekivao da će se životi ljudi toliko promeniti, da će postati tako aktivni, da će se većina zaposliti i živeti kao i osobe bez invaliditeta. Personalna asitencija tome služi i počiva na poruci da svako od nas ima pravo na izbor. Tek onog momenta kada imamo mogućnost da biramo, mi donosimo odluke i kontrolišemo naš život. Osobama sa invaliditetom to nije bilo moguće ranije. Vremena su se promenila. Osobe sa invaliditetom u Smederevu žive mnogo kvalitetnije nego na nekim drugim mestima u Srbiji. Zaista smo vodeći grad što se tiče usluga i celokupne podrške. Vrlo je bitno da osoba ima pravo da bira da li želi da živi u svom stanu, sa porodicom, u koju školu želi da ide, da li želi da studira, da radi, da ona odlučuje o svom životu. Ako se odluči za personalnu asistenciju, donela je određenu odluku i mora da kontroliše svoj život. Ukoliko nije zadovoljna, to znači da smo negde u tom sistemu pogrešili, ali uvek imamo mogućnosti da se vratimo i korigujemo izbore. Samostalnost podrazumeva preduslove, pristupačnu sredinu, rušenje arhitektonskih, ali i barijera u komunikaciji, da primenjujemo zakone, menjamo svest ljudi. Potreban je pristupačan stan, prevoz, ortopedska pomagala dizajnirana tako da osoba iskoristi sve svoje mogućnosti. Ali ako i postoji sve to, bez personalne asistencije, ne možemo da govorimo o samostalnom životu. To je usluga u kojoj osoba sa invaliditetom ima potpunu kontrolu, bira svog asistenta, određuje šta će on, kada i gde raditi. Zato nije moguće da bude dostupna većem broju osoba koje možda nemaju kapacitete za donošenje odluka ali se borimo da se i za njih opredeli neka vrsta usluge koja će im olakšati život – istakla je Gvozdenović.
U nastavku su svoja iskustva iznele Marija Milošević i Jelena Stojanović, korisnice ove usluge i time najbolje dočarale značaj ovakve podrške. Marija već devet godina ima personalnog asistenta, od čega je poslednjih sedam to Silvija koja joj je postala u međuvremenu mnogo više od pomoćnika za različite, svakodnevne potrebe.
Mislim da bi tu uslugu trebalo uvrstiti u zakonske okvire tako da ona ne zavisi samo od lokalnih samouprava i toga hoće li one prepoznati njen značaj, već da budu zagarantovano pravo svima kojima je potrebna. To je pitanje naše jednakosti i ravnopravnosti. Naša samostalnost zavisi od personalne asistencije. To znači da sama mogu da odlučim kako će funkcionisati, na koji način će meni biti organizovan dan, s kim ću provoditi i vreme i kako, kada ću ustati, družiti se u gradu ili se baviti svojim poslom. Mogućnost da sama odlučujm doprinosi samopouzdanju i znači nam jer ne zavisimo od obaveza članova svojih porodica. To nije klasična tuđa nega ili pomoć, zajedno se dogovaramo, Silvija sada već u dušu poznaje mene i zna sve potrebe u mom domaćinstvu. Mnogo značajnije jeste to davanje slobode u kretanju i ostvarivanju socijalnh kontakata, profesionalnih obaveza. Da nemam asistenta, ne bih mogla ni da izađem na kafu u grad sa drugaricama, odem u pozorište, na koncert, putovanja, razna dešavanja, generalno omogućava mi slobodu kretanja. Pristupačan prevoz je još uvek izazov, na tome bi trebalo raditi. Koliko god ja imam sopstveno vozilo često je problem ko će nas voziti, bar dok Silvija ne stekne iskustvo, nedavno je položila i vozački ispit. Mnoge druge osobe sa invaliditetom se bave sportom, umetnošću, kreativnim radom i podrška asistenata je neizostavna. Ja ne bih mogla da zamislim svoj život bez personalne asistencije jer to bi značilo da bih veći deo dana bila u krevetu. U potpunosti bismo zavisili od porodice i njihovih obaveza, što kod nas stvara osećaj tereta i psihičko opterećenje svima. Uz asistenta smo ravnopravni u porodici, školi, poslu – kazala je Marija. Međutim, poručila je i da svake godine ipak postoji mala bojazan hoće li biti te usluge kao do tada, a smatra i da bi trebalo raditi na povećanju broja korisnika. Ta usluga treba da bude kontinuirana i dostupna svima koji je žele.
Kada nekome oduzmete asistenta, kao što smo imali ove godine da je manji broj bio određen, vi ustvari ne oduzimate uslugu, nego pravo na dostojanstven i normalan život. Ja sam neko kome je potrebna celodnevna asistencija. Nije tajna da privatno angažujem i još nekog kako bi se pokrio ceo dan, moj život se ne završava onog trenutka kada asistentu prestane radno vreme. Želela bih da ta usluga sleduje svakome kome je potrebna, a ne da zavisi od toga kolika su finansijska sredstva opredeljena – napominje Marija Milošević.
Njena personalna asistentkinja Silvija smatra da usluga na prvom mestu omogućava prisutnost osoba sa invaliditetom u društvu: Daje im mogućnost da prisustvuju raznim događajima, da učestvuju, da budu viđeni. Dobra je i za nas, asistente, što se tiče zaposlenja, imamo redovna primanja, ali uvek je nešto na koncu da li će biti ili ne. Nekad se prekida asistencija, evo sada su dva korisnika ostala bez podrške. Ja sam generalno zadovoljna, nadam se da je i Marija. Slobodan život, to je najvažnije što ta usluga pruža. Medicinski sam radnik, imala sam susreta sa osobama sa invaliditetom, a što se njenog invaliditeta konkretno tiče, uz nju sam naučila sve. Uz nju sam završila i višu školu za terapeuta pa će samnom moći i da vežba. Ona me je podstakla da završim nešto što nisam na vreme, ona će biti i moj diplomski rad, njeno stanje. To postaje i prijateljstvo, godinama svakodnevicu delite sa nekim, viđamo se i van ranog vremena često. Zajedno idemo u grad, mi smo kućni prijatelji, oni žive moj život ja njihov, posle sedam godina to je normalno – rekla je Silvija. Takođe napominje da bi trebalo malo više edukovati sve ostale o osobama sa invaliditetom jer još uvek ima dosta predrasuda.
Jelena Stojanović, koja je ujedno i potpredsednica smederevskog Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, podelila je deo ličnog, bogatog iskustva u vezi sa ovom uslugom, jer ju je koristila još od 2008.godine.
Imala sam tu sreću da je koristim kada je bila u pilot projektu Centra za samostalni život Srbije, počela sam da je koristim u Beogradu, na svom radnom mestu u Državnoj lutriji Srbije. U to vreme sam bila odsta mlađa, neiskusna. Nije bilo jednostavno. Trebalo je razdvojiti sve te stvari, razumeti ceo koncept usluge, uklopiti sa potrebama, obavezama na poslu i privatno. Prvo sam je imala na četiri sata. To mi je bilo nedovoljno u odnosu na potrebe, ali veoma dobro u odnosu na to kad nemate ništa. Najveći problem, a susrela sam se i sa time, jeste da šest meseci ili godinu dana imam tu podršku, a onda dođe do prekida najčešće iz finansijskih razloga. Zahvaljujući podršci Grada Smedereva koji je pre više od 10 godina uveo uslugu u sistem finansiranja, imala sam sreću da od starta budem korisnik i moj život se u potpunosti promenio na bolje. Postala sam aktivnija u pokretu osoba sa invaliditetom ali i privatno. Mogu da budem prepoznatljiva u društvu, da idem na sastanke, događaje, putovanja. Zahvaljujući tome, sada sam u Savetu Vlade RS za osobe sa invaliitetom, u Savetu Zaštitnika građana za osobe sa invaliditetom, član sam radne grupe za izradu Zakona o centralnom registru i evidencijama OSI koje izrađuje Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja, potpredsednica sam Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Smedereva, zaposlena sam u Savezu sleph Srbije kao sekretar, aktivna sam u medijima, smatram da stalno treba pričati u javnosti. Meni je život i više nego ispunjen. Koristan sam član svoje porodice, pomažem u porodičnim obavezama, podizanju dece. Nemam svoju decu ali pomažem u okviru porodice u izvršavanju njihovih školskih obaveza i aktivnosti, pratim ih gde god mogu, živim punim plućima i jako malo slobodnog vremena ima. Volim da odem u kafić, pozorište, na godišnji odmor, a sve to ne bih mogla bez asistenta. Roditelji su mi već u godinama, ostali imaju svoje porodice i obaveze. Ova usluga treba samo da se unapređuje. Mi u Smederevu je imamo na puno radno vreme, a u mnogim gradovima je to veliki problem, nema mnogo sredina koje imaju taj servis 40 sati nedeljno – izjavila je Jelena Stojanović.
Usledila je diskusija, u koju se prvi uključio Duško Savić istakavši da, pre 28 godina, kada je čuo prve ideje o samostalnom životu, nije imao veliko poverenje da će zaživeti u našoj zemlji, ali da se upornim radom celog tima, ipak uspelo.
Mi smo dugo godina radili na tome da primenimo ono što je napredni svet u Evropi uradio. Shvatili su i oni u državnoj upravi i loklanoj samoupravi da je to njihov posao i zakonska obaveza. Uvek smo tražili samo implementaciju onoga što već postoji u zakonima. Video sam kod razvijenijih zemalja koji su problemi, a koji će uskoro i kod nas da zakucaju na vrata. To je pitanje plata asistenata. To je teška i odgovorna delatnost. Mnogo osoba konkuriše, pa kad saznaju šta se i kako radi, tek svaka peta prihvati. U Sloveniji je posečna plata mnogo veća od minimalca, a oni su ovu delatnost formuisali kao minimalni lični dohodak. Takvu delatnost neće niko da prihvati pod tim uslovima. Zato mora da se apeluje, moramo tu službu staviti u ravan sa medicinskom sestrom ortopedskog odeljenja, a ne da primaju minimalac sa prevozom – rekao je Savić.
Da je u pitanju ozbiljan, izazovan i odgovoran posao i da onima koji mu se posvete treba dati podsticaj, složili su se svi. Jer, to nije rad od „8 do 16“, nekada se odvija dvokratno, vikendom, u popodnevnim satima.
Apelujemo da, pošto se ove usluge, raspisuju na tenderima, da ne bude jedini kriterijum cena. Jer, mi ćemo svakako, doći jednom trenutku u situaciju da moramo da pređemo 15 miliona dinara. Zato je važno da u tim javnim nabavkama, ne bude najvažniji kriterijum najniža ponuđena cena, jer ćemo tako izgubiti na kvalitetu onog momenta kada se bude pojavio pružalac koji će ponuditi cenu za rad nižu od mininalne cene rada i ponuditi ugovore o delu i privremenim i povremenim poslovima. Svi ovi ljudi neće imati egzistenciju i neće imati ko da radi – dodala je Ivana Gvozdenović.
Jablanka Tabaš, pomoćnica Zaštitnika građana objasnila je služba u kojoj radi posebno polaže na sticanje uvida u stanje iz prve ruke jer samo tako se dolazi do pravih rešenja. Normativa je u redu, usluga je poverena lokalnim samoupravama jer one najbolje poznaju situaciju na svom terenu što je dobro, ali kao što vidimo, nedostatak je u tome što ove usluge nema svuda: To ukazuje na problem ne samo u smislu da li će samouprave prepoznati potrebu građana za tom uslugom nego i da li je obezbedila dovoljno sredstava u svim budžetu. Od preko 170 lokalih samouprava, samo 26 ima tu uslugu, što je malo. Ciljana vrednost je da ih do 2023. bude 50.
Nikola Obrenović, predstavnik poverenika za zaštitu ravnopravnosti istakao je jedan primer iz prakse – ako osoba iz Beograda studira u Novom Sadu, ona ne može da ostvari pravo na asistenta jer uslov je da ima najmanje godinu dana prebivališta u tom mestu.
Nemanja Ivošević, član Gradskog veća Grada Smedereva, izrazio je zadovoljstvo zbog toga što raste broj prijava osoba sa invaliditetom koje žele da imaju personalnog asistenta, jer to znači da one sve više žele da se aktiviraju.
Imamo kvalitet te usluge koji mora da bude merilo vrednosti jer nekvalitetna usluga ne doprinosi ničemu. Budžetiranje jeste ograničeno i treba da se pronađe dobro rešenje da uvedemo saradnju republike i lokala kako u standardizaciji usluge tako i budžetiranju. Na primer, Smederevo ima šest milijardi budžet. Bor, sa nešto manje stanovnika 15 milijardi, znači nemamo ravnopravno finansiranje pa ni mogućnosti nisu iste i to zahteva rešenje – kazao je Ivošević.
Trenutno, u našem gradu je angažovano 12 personalnih asistenata za isto toliko korisnika od prijavljenih 14, a u skladu sa time da je za ove namene opredeljeno 15 miliona.
