Od kako je, pre nekoliko dana zatvoren nadvožnjak, na učesnike ovog okupljanja koje, kao što već i ptice na grani znaju traje svega 16 minuta u tišini (za svaku od osoba poginulih u padu nadstrešnice) „pala je nova kletva“, te je u nizu stvari koje su im se spočitavaju, (u gradu u kome na svakom koraku sve morate da sačekate jer milion stvari ne funkcioniše) sada i zamerka da su „baš našli da blokiraju kad je već gužva jer je nadvožnjak zatvoren“. I tako se nastavlja niz apsurda – nije problem što problem nadvožnjaka niko ne rešava decenijama i što smo došli u tu situaciju, nego je problem što neko stoji na ulici 16 minuta. I pri tom negoduju pešaci kojima niko ne smeta da prođu svojim putem… U svakom slučaju, Smederevci i Smederevke nastavljaju da na ovom mestu stoje i ta istrajnost je možda i najveći problem koji „bode oči“. Jer, uz sve podsmehe kojima su izloženi bilo da ih je na ovom mestu 10, 20, 50, 100 ili 200 i više (što je ranije bio slučaj), apsolutno nikada, ništa u ovom gradu nije trajalo toliko. Ma kakav problem da smo imali, šta god donosioci odluka u naše ime odlučili, oko kakvog god cilja da smo se ikada kao društvo okupili, sve to bi utihnulo i posle nekog vremena bilo zaboravljeno. Danas samo povremeno i to uglavnom sa tastature zakukamo na te teme kako smo izgubili ili uništili ovo ili ono. I to je maksimum reakcije. Oni koji kod Gimnazije stoje, nisu zaludnici koji nemaju preča posla već ljudi kojima nije teško da 16 minuta svoje svakodnevice odvoje za odavanje pošte, dok ih besposličarima, neretko nazivaju oni koji radno vreme povode po okolnim kafićima. „Stajači“ su knedla u grlu. Kako onima koji odlično razumeju šta oni rade, na izvestan način pokazuju poštovanje za taj čin i odobrenje klimanjem glave u prolazu, ali nemaju hrabrosti da i sami zastanu, tako i onima koji bi „jer se to kod nas nije desilo već tamo negde“ (kao da je Novi Sad na drugom kraju sveta i kao da tako nešto nije moglo da se dogodi bilo gde) najradije da se sve to zaboravi i da se „živi normalno“ jer nam je sve osim šesnaestominutne tišine baš potaman. Zato smeta, žulja i iritira ovo stalno podsećanje na događaj koji nije tragedija (tragedija je delo više sile, nešto što se nije moglo sprečiti) već cena korumpiranog sistema. Vreme prolazi i vratiće se život uobičajenim tokovima, ali pre toga nama mora da se vrati istina i poštovanje elementarnih načela čovečnosti.
