Skoro šest vekova nakon nastanka najstarije smederevske crkve, sabrali su se i na ovaj praznik Uspenija Presvete Bogorodice, Smederevci i Smederevke.
To je hramovna slava crkve koja je ovom prazniku i posvećena.
Ovo je mesto sveto još od pamtiveka, jer su ovde naši preci sahranjeni. Hrišćani su uvek oko svojih svetinja, sahranjivali svoje verne. One koji su umrli sa verom i nadom u vaskrsenje i koji su pred Gospodom, molitvenici za nas.
Danas je veliki dan. Slavimo najveću među ljudima. Odabranu da rodi sina Božijeg. Gledala je stradanje svog sina. Kopljima su probadali njega, ali i njenu dušu.
Izdržala je sve jer je znala ko je on i da je došao da spase svet. Zato se mi njoj najviše i molimo. I Isus je nju najviše slušao jer zna ko je ona i kakvu je žrtvu podnela za njega. Ona se moli Gospodu za nas. Da ste Bogom blagosloveni, živi i zdravi, na mnogaja ljeta – poručio je okupljenim vernicima jerej Ivan Vesić.
Kako se smatra, ova crkva je podignuta najverovatnije pedesetih godina 15. veka – za vreme vladavine despota Đurđa, posle izgradnje Malog grada, a svakako pre pada Smedereva pod Turke.
Tokom prohujalih vekova, bila je katedralna crkva smederevske mitropolije, parohijska ili manastirska crkva. Ujedno, stolećima, sve do izgradnje Hrama Svetog Georgija, bila je jedina koju su Smederevci imali. Samim tim, sav duhovni život se odvijao pod njenim okriljem.
Nebrojene su generacije na ovaj dan stajale na istom tom mestu.
Doduše, bilo je prekida u više navrata na šta su uticale razne okolnosti. Poslednji put, a posle više decenija, „bogoslužbeno mirovanje“ je okončano 2006. godine. Tada su počele službe nedeljom i praznicima. I naravno, posebne svetkovine na Veliku Gospojinu.
Malo po malo, vratili su se i Smederevci u većem broju. Tako je danas, Svetoj liturgiji, prisustvovalo nekoliko stotina vernika. Plato ispred crkve i zvonare bio je potpuno ispunjen. Bilo bih ih sigurno i više da nije radni dan.
Inače, prema istorijskim svedočanstvima, hramovna slava se nekada svetkovala naširoko i nadugačko. Nakon službe, bio bi priređen narodni sabor. Vodilo se računa o tome da prvog dana prednost imaju gosti iz drugih sredina – iz Kovina, Pločica, celog Banata, Beograda.
U svojoj knjizi, dr Radomir Milošević („Drevne svetinje i hram Bogorodičinog uspenja u Smederevu“), navodi deo iz teksta „Glasa Podunavlja“ iz 1932. godine o tome kako je izgledala proslava Velike Gospojine kod stare crkve:
„Veliko je tu veselje bilo i trajalo je po tri dana. Ogromno mnoštvo sveta iz okoline došli bi prvog dana da se veseli i da obdari crkvu. Prvi dan je bio za veselje ‘negdašnje raje sandžaka Semendrije’.
Dar crkvi stavljao se na belu pogaču koju su tutori iznosili među narod koji je obilato dara i para stavljao na pogaču. Kažu da niko nije manje od dukata stavljao. Sav novac išao je u crkvenu kasu. I novac dobijen drugog dana od varošana jer tada je bilo njihovo veselje.
Trećeg dana veselili su se tutori i sveštenici. Veselili su se i odmarali od sline vreve i pucanja iz prangija. Kažu da je trošeno po nekoliko desetina oka baruta za pucanje iz prangija koje su treštale sva tri dana“.
