Kada ovih dana na društvenim mrežama vidite najave i raspored za gostovanje KC Talas u našim selima, znajte da to znači da vam na točkovima stiže sve ono što je odavno, najmlađima koji žive van grada često nedostupno.
Sve je počelo prošle godine kada je Kulturni centar Talas započeo prikupljanje novčanih donacija za kupovinu kombija, kako su ga i tada nazvali „prenosivog kulturnog centra“. Inicijativa je nosila naziv „Na točkovima kulture“ i u roku od nekoliko meseci, od novembra 2025. do marta 2026. godine, prikupljeno je pola miliona dinara za kupovinu kombija – ili, drugim rečima – san se ostvario.
U maju je kombi i kupljen, a krajem juna je konačno i krenuo! Početne tačke projekta „Na točkovima kulture” bile su sela Dobri Do i Mihajlovac gde smo i razgovarali sa organizatorom i glumcem Kulturnog centra Talas Vladimirom Beljićem.
Pre svega, šta je KC Talas? Šta on radi? Šta priređuje i za koga?
Kulturni centar Talas jeste udruženje koje su u Smederevu 2023. osnovali tada studenti Akademije umetnosti. Želja je bila da se kultura decentralizuje i da bude više društveno-angažovane kulture koju čine, sačinjavaju, proizvode mladi ljudi. Tokom ove tri godine bavili smo se različitim stvarima. Najviše se bavimo pozorištem, kulturom i umetnošću koja je povezana sa ljudskim pravima, kako pravima mladih, tako i pravima dece. Prošle godine smo zapravo pokrenuli, za sada, naš najznačajniji projekat, a to je inicijativa „Na točkovima kulture“ gde smo sakupljali novac kako bismo kupili vozilo koje bi kasnije obilazilo sela oko Smedereva. U tome smo uspeli i u junu 2026. smo otvorili to putujuće pozorište. I to je nekako naš prvi početak, često se šalimo da je to i naš prvi prostor, nešto prvo što smo zaradili. Naše udruženje nema svoj stalni prostor i radimo po principu gostovanja, idemo tamo gde nas pozovu. Trenutno se najviše bavimo kulturom za decu i cilj nam je upravo, i ovom akcijom i celim projektom, da kulturu decentralizujemo, odnosno da i deca koja žive na selima imaju pristup kulturi, neformalnom obrazovanju i edukaciji kroz umetnost i kulturu zato što smatramo da je Smederevo sa velikim brojem sela, kojih ima preko dvadeset, s jedne strane ne vodi dovoljno računa o kulturi za decu i mlade ni u samom gradu, a ni u okolnim selima. Ove godine smo se udružili, dosta ljudi je doniralo, podržalo ovu ideju i eto krenuli smo u obilazak prvih sela.
Otvaranju kombija, prethodila je panel diskusija. Koji je bio povod, a šta su bile glavne teme?
Povod za takvu diskusiju nastao je kada smo već odlučili da pokrenemo celu ovu kampanju i krenemo u ovaj projekat. Ideja je da vidimo da li je kultura u Smederevu decentralizovana i kako možemo više da je decentralizujemo. Učesnici panel diskusije bili su Dušan Vulić iz Pozorišta PATOS, Jovana Bundalo iz organizacije Asitež Srbija koja je član međunarodne organizacije Asitež koja se zapravo bavi pozorištem za decu i mlade, i razmišljali smo zajedno sa sugrađanima koji su došli kako možemo decentralizovati kulturu i koji je značaj decentralizacije kulture. Najznačajnije što sam čuo jeste da su i prava na kulturu, prava deteta ista kao i prava na obrazovanje i da svako dete po Konvenciji Ujedinjenih nacija ima pravo na jednak pristup kulturi bez obzira na to gde živi i njegove socijalne uslove, veru itd. To je, nažalost, nešto što kod nas ne postoji. Napomenuću i sada, da je ovaj projekat isključivo realizovan zbog dobrobiti zajednice, tj. zahvaljujući dobrobiti zajednice i svim ljudima koji su donirali. Ovaj projekat nije podržan ni kroz jedan fond, ni kroz jedan konkurs kako lokalne samouprave, tako i ministarstava. To je i snaga ovog projekta jer da nije bilo zajednice koja je prepoznala problem, kasnije ideju, ništa od ovoga se ne bi desilo.
Kako ste došli na ideju za kombi ili kako ga vi zovete, mobilni kulturni centar?
Ideja je nastala još pre dve godine kada sam ja bio na praksi u Etnografskom muzeju u Letoniji, u Rigi. Taj ceo muzej je u jednoj šumi i neophodno je imati nekoliko kombija. Mi smo u Muzeju imali nekoliko i ja sam razmišljao o tome koliko zapravo taj potencijalni kombi može biti praktičan zato što mi ne tražimo prostor, jer prostora ima, svako selo od 20. veka ima svoju mesnu zajednicu i dom kulture. Ti prostori su danas nažalost zaboravljeni, jer nema dovoljno sadržaja. Neka sela jesu izuzetak, ali većina nema funkcionalne domove kulture ili mesne zajednice. Onda smo shvatili da nama nije problem prostor nego kako stići do prostora. Odatle je došla ideja za taj kombi. Zbog toga smo i pokrenuli tu kampanju, malo i podseća na crtani film „Čarobni autobus“, pa smo želeli i bili inspirisani time.
Kakvu će ulogu tačno kombi da ima, osim što je vizuelno zanimljiv?
Neka prva ideja nam je bila da on bude i rasklopni, odnosno da se iz kombija izvlači sto itd. ali ove godine, nažalost, zbog ogromnih temperatura, nismo baš u mogućnosti i ne želimo decu da izlažemo riziku da na 40 stepeni budu napolju, tako da smo ove godine više fokusirani na te prostore i na njihovo oživaljavanje ali se nadamo, uprkos klimatskim promenama, da ćemo sledeće godine moći da pravimo sadržaj koji će biti i napolju. Imamo već ideje kako će i bioskop na otvorenom funkcionisati jer se ovaj kombi može transformisati u jedan uz pomoć magneta i platna koje imamo.
Osim što radite predstave, vi pripremate i radionice za decu, kako one izgledaju?
Za sada smo realizovali jedan ceo ciklus radionica „Eko tvornica” u saradnji sa Dečjim odeljenjem Narodne biblioteke Smederevo. Cilj je kroz takve radionice da podstičemo edukaciju o ekologiji i zaštiti životne sredine jer moramo biti svesni i decu na teritoriji Smedereva učiti da, nažalost, žive u jednom od najzagađenijih gradova ne samo Srbije, već i Evrope. Zato je jako je važno da od malena budu upoznati sa tim, da nauče neke jednostavne termine kao što su ekologija, reciklaža, šta izaziva to da tokom leta 2026. imamo ovoliko toplotnih talasa, a da nije još ni 1. jul. Radionicama u njima podstičemo ekološku svest jer mi se čini da u školskom programu, to nije toliko zastupljeno. Jedino ako imaju svest, mogu kasnije nešto i promeniti.
Koja sela planirate sledeće da obiđete? Šta ćete pripremiti za meštane drugih sela?
Ove nedelje obilazimo osam sela. U utorak smo bili u Lipama i Vranovu, u sredu u Vodnju i Petrijevu, u četvrtak u Vučaku i Landolu. Ceo program je sačinjen iz tri celine. Prva su ekološke radionice, druga je predstava „Ne mogu da se ljubim” koja je imala premijeru u Dobrom Dolu, ali je cilj da idemo sa novom predstavom po selima da bi deca imala privilegiju da prva pogledaju novu predstavu u odnosu na decu iz grada. Treći segment jesu kratkometražni filmovi rediteljki Maše Avramović i Irene Antin. Maša se bavi animiranim filmom i živi na relaciji Srbija – Francuska, a Irena Antin je naša filmska i pozorišna rediteljka koja trenutno živi u Zagrebu. Na svojim master studijama dokumentarne režije je trenutno i njen film, „Šljokice u slepom crevu”, se bavi pitanjem decentralizacije kulture i kulture na selu, jer govori o festivalu koji je pre pet godina napravljen u njenom selu Lukićevu nadomak Zrenjanina gde su deca tokom tog perioda, imala priliku da iskuse sve ovo što će iskusiti sada deca koja žive u selima oko Smedereva.
Kakve su bile prve reakcije? Šta su deca rekla?
U Dobrom Dolu je bio veliki odziv, bilo je oko četrdesetak dece, uzimajući u obzir da je to jedno od najmanjih sela. To je zaista veliki broj i mislim da je važno što smo krenuli baš od tog sela zato što je ono i najudaljenije od Smedereva. Mihajlovac je jedno od razvijenijih sela, Dobri Do je jedno od nerazvijenijih sela i treba naći balans. Ono što je mene iznenadilo jeste da su deca, kako bih rekao, dovoljno slobodna. Mene su danas prvi put videla, ali njihove reakcije kada su videli toliko šareni kombi, zapravo to šarenilo koje je njima došlo u njihovo selo – to je nešto najlepše iz celog ovog projekta.
Da li mislite da ćete kroz dizanje svesti u selima podstaći i neke institucije da reaguju na vaš rad i da vas podrže, možda opština Smederevo ili škole? Šta očekujete?
Verujem da neke institucije hoće, kao što su škole, i stavljam manja očekivanja. Biblioteka i neki ogranci biblioteke su nas već podržali, ali mislim da će to uraditi i škole. Što se tiče gradske uprave, nisam baš siguran. Mi smo im se i obraćali u nekoliko navrata jer su nam bile potrebne informacije o brojevima telefona škola. Za ovoliko mali broj ljudi, ovo je veliki posao. Desilo se da ni Gradska uprava nije znala podatke za sve škole. Poručio bih da je važno prepoznati ovakve inicijative i udruživanje. Jedino tako se mogu desiti neke stvari, poput ove ideje, ali za to je neophodno da podržimo jedni druge i da zaista ljudi budu spremni za akciju. Ne mora uvek nužno da znači da doniraju novac. Uvek izdvajam primer Marije Vidović koju mi nismo znali i koja se samoinicijativno javila da ofarba kombi. Mislim da je to nešto što vraća veru u ljude.
