„Šta sve nije viđeno i rečeno i šta sve neće ostati zabeleženo? Šta sve nisu ljudi uspeli da kažu jedan drugom i sačuvaju zauvek?
Znam, sunca su se rađala i kontinenti tonuli a da nikog nije bilo da to vidi i zabeleži… Zar da zaista potone u mom snu i zaboravu?
Ispada mi beležnica iz ruku. Savlađuje me umor i uspavljuje opoj planinskog vazduha. Spava mi se. Sve se bojim da ću zaspati i sve se teže otimam snu. Neću stići da kažem. Zaspaću.
Ivo Andrić
Kao radoznao duh i – uprkos „modernističkim“ predrasudama – raznovrstan i avangardan pisac, Andrić je ostao privržen i sasvim kratkoj proznoj formi, o čemu svedoči ne samo niz sasvim kratkih priča koje je objavio za života, nego i veliki broj proznih zapisa, skica i beležaka koji su posthumno objavljeni pod naslovima Znakovi pored puta i Sveske. Premda među njegovim „znakovima“ i zapisima ima mnogo takvih koji nedvosmisleno predstavljaju skice za pripovetke, započete odlomke ili fragmente i epizode većih zamišljenih celina, mnogi od njih danas se po svojoj formalnoj strukturi, zaokruženosti i drugim zahtevima žanra mogu smatrati uspelim i dovršenim proznim minijaturama, kakve bi poželeo mnogi savremeni srpski pisac.