Različite dekorativne i upotrebne predmete izložili su, u Malom gradu tvrđave, smederevski kreativci, a pod okriljem programa „Despotov grad“.
Između ostalog, u ponudi su ručno izrađeni proizvodi od tekstila, nakit, ali i slike.
Bazar rukotvorina trajaće čitavog vikenda i to je jedinstvena prilika da na jednom mestu vidite šta sve nude lokalne zanatlije i da ujedno nabavite ponešto jedinstveno.
Ovakvi proizvodi, osim što su delo naših sugrađana, čiji bi rad i volju trebalo svakako podržati, zanimljiviji su i svakako vredniji od svega onoga što se može naći u komercijalnoj proizvodnji, u bezbroj primeraka i sa „fabričke trake“.
Među izlagačima su i umetnice čija su ostvarenja već poznata širem krugu. Nama je ovoga puta pažnju posebno privukla učesnica iz Japana. Njeno ime znači „lepo leto“ i godinama je praktično Smederevka.
Natsumi se nije pokajala zbog toga što je odlučila da ovde nastavi život, kaže da je u Smederevu veoma srećna. Sada ima ovde trajno prebivalište i planira da ostane zauvek.
Ona stvara karakterističan nakit čiji će vas kolorit odmah privući, bilo da je reč o origami minđušama, narukvicama ili ogrlicama.
Sve to, nastaje iz ljubavi i hobija pa nema ambicioznih planova za neki „ozbiljnji biznis“. Samo uživanje u ručnom radu, to je ono što je zanima.
Pre sedam godina došla sam u Srbiju iz Japana, ovde sam se zaljubila i odlučila sam da se udam za Srbina. Drago mi je što sam deo ove tradicionalne manifestacije. Reakcije posetilaca su u skladu sa onim što sam očekivala. Ja to vidim ovako: ljudi u Srbiji imaju sve, lepu prirodu, voće, povrće, divna mesta. Ali, na žalost, kao da to ne cene dovoljno.
U Japanu je drugačije. I mi volimo prirodu, festivale, ali ručni rad doživljavamo kao nešto veoma vredno. Tamo je ručni rad skuplji nego brendirana roba poznatih proizvođača. Ovde to nije tako, većina to doživljava kao nešto jeftino i pre će kupiti brendiranu robu – kaže, naša sagovornica Natsumi za SDCafe.rs.
Na primer, kako nam objašnjava njen suprug, vunene šoke ovde se mogu kupiti za 300 dinara. U Japanu su 50 evra.
Prosto, Japanci imaju ogromno poštovanje prema ručnom radu. Više se ceni vreme i trud koji je neko uložio u to da nešto stvori svojim rukama. Pogotovo u našem dobu kada niko zapravo ni ne stiže da se bavi ničim što nije posao od koga se živi – dodaje Bojan Pavlović.
Kod nas se to drugačije doživljava, svaka kuća ima po nekog člana koji ume da napravi nešto, sašije, plete, hekla ili veze. Zato ručni rad uzimamo zdravo za gotovo i smatramo da to nema neku posebnu vrednost jer to „svako ume“.
Ali i to će se promeniti jer te veštine se, za razliku od prethodnih vekova, više ne prenose s kolena na koleno. Za koju deceniju i kod nas će ručni rad verovatno biti drugačije tretiran jer će se samo retki njime baviti.