Najpopularnija ali istovremeno i najkontroverznija tema među građanima Smedereva jeste pitanje zagađenja vazduha o kome se godinama polemiše na društvenim mrežama. Razgovarali smo sa sugrađanima u nameri da saznamo šta oni prepoznaju kao najvažnije mere za poboljšanje kvaliteta vazduha, šta bi oni promenili da mogu i od koga očekuju da se najviše angažuje na ovom polju.
Odgovori su, očekivano, razni i sasvim logično, mere koje su po njihovom mišljenju potrebne, neminovno zavise od toga šta prepoznaju kao najveće izvore zagađenja.
Generalno posmatrano, bilo da kao glavne aktere vide državu ili lokalne vlasti, većina se slaže da je potrebno mnogo više istovremeno raditi na svim izvorima zagađenja umesto dosadašnjih skromnih i sporadičnih pokušaja da se stanje promeni… Drugim rečima, ono što ćemo raditi sutra, trebalo je da bude gotovo još juče i zato ni izbliza nisu dovoljne mere koje preduzimamo sa decenijom zakašnjenja.
Ja mislim da je ovo stvarno katastrofa što nam se dešava. Živim u gradu, kod Želvoza i već je užasno. Država bi trebalo da organizuje sve to, da se nešto promeni, ne od grada do grada da se radi jer to onda može svuda da bude različito, nego država da se uključi potpuno. Samo tako može svuda da se uradi isto – smatra jedna naša sugrađanka srednjih godina. Kako dodaje, konkretne predloge u ovom trenutku nema, ali kaže da sigurno ima onih koji se u problem više razumeju i stručni su pa smatra da šta oni kažu to treba i uraditi.
Dvojica tinejdžera sa kojima smo ovom prilikom razgovarali kažu da znaju da postoji problem. Uopšteno ih i u školi uče o tome, ali to sve ostaje samo gradivo na papiru, lekcija koja prođe i o tome se više ne razgovara. Interesantno je da obojica, kao prvu asocijaciju na zagađenje imaju isključivo železaru u Smederevu.
Po mom mišljenju, velika je nezainteresovanost među samim ljudima da se to reši, a najveći uzrok zagađenja vazduha u Smederevu je železara, ubedljivo! Ja se grejem na kotao na drva, znam da neki rade drugačije, ali mislim da je sve to ništa u odnosu na železaru – kaže prvi od ovih srednjoškolaca koji su zastali na trenutak na ulici kako bi sa nama porazgovarali na ovu temu.
Mi svi zajedno moramo da se bavimo time. Ako se građani pobune, neko mora da reaguje, ja smatram da bi trebalo tako da se radi – dodaje drugi.
Jedan naš sugrađanin pak smatra da je to pre svega posao za Gradsku upravu:
Pa grad treba da reši, ko drugi? Valjda smo mi nama ovde najbitniji. Mi nemamo neku mnogo razvijenu privredu, u smislu da osim železare nemamo nekih drugih, većih zagađivača. Ali ložimo ono ko šta ima, možda da se pređe na neke druge opcije. Veliki je problem što mnogo novca odlazi iz Smedereva. Da imamo stalno neke nove projekte i predloge i da ima više ljudi koji bi se time bavili, nešto bi i moglo da se uradi. Jer, kad imate spremne te projekte, vi na razne načine možete da obezbedite sredstva. Na taj način bi se i novac vratio u Smederevo, a mi bismo mogli da uradimo i nešto konkretno.
Ima i onih kojima smeta to što smo za sve, pa i za problem zagađenja, uvek majstori da nikada ne vidimo sopstvenu odgovornost već da stalno krivimo druge.
Meni interesantno što kad pričam s ljudima na tu temu – uvek je neko drugi kriv. Jesu problem i kotlarnice i industrija i ložišta, ali svako od nas mora da zna da u ima udela jer na drugi način to ne možemo da rešimo. Kakve god mere nam neko nudio to je uzalud ako mi mislimo da sve radimo kako treba i da je samo komšija kriv, a mi nikada. Koga smatram nadležnim da reši problem – pre svega lokalnu samoupravu. Ali da to radi zaista kao da je najveći, najhitniji prioritet, odmah i što više, da se to vidi i po izdvajanjima iz budžeta. Ako nam je to najvažnije jer se radi o životu i zdravlju, onda sve drugo ostaviti po strani i rešavati ovo što pre – poručuje jedna Smederevka.
Sasvim drugačije gledište ima naš naredni sagovornik jer je, kako objašnjava, on iz vremena kada je „država zavodila red“ tamo gde treba, a sada se „sve rešava u Beogradu“.
Samo Beograd! Možemo mi da pričamo šta hoćemo, da vlast stvarno hoće to da reši, ona bi rešila, ne bi čekala. Sve može da bude gotovo što se kaže preko noći. Naravno, ne bukvalno, jer ipak treba malo vremena da se neke stvari odrade, ali dok „odozgo“ to ne krene, ne može mnogo da se uradi – poručuje jedan stariji Smederevac.
Za nemali broj naših sugrađana i sugrađanki, gasifikacija je idealno rešenje i nije im jasno zašto se to ne odvija brže jer već ionako poprilično traje, a kraj se ne nazire.
Mora neka državna institucija da nadgleda to, a lokalna samouprava treba da uradi maksimalno sve ono što je do nje. Pre svega da poštuje mere koje je sama propisala. Konverzija kotlarnica iz sistema javnog grejanja je očigledno van domašaja naše lokalne samouprave, bar u nekom većem obimu. Grad očigledno nije sposoban da se sa tim sam izbori. I ne samo sa tim. Imamo situaciju da i tamo gde su ljudi upoznati sa problemom i voljni su da nešto promene, na kraju opet ne mogu ništa da urade.
Ja se grejem na drva, razmišljao sam da to promenim, uveli su mi gas u dvorište, ali tu je stalo sve. Ne mogu da se zakačim na taj sistem jer njihova procedura nije završena. Pa mi kad bismo tu gasifikaciju, koja ovde traje 20 godina, izgurali do kraja, kad bi izbacili mazut iz javnih kotlarnica i ugalj iz domaćinstava i svi prešli na gas, mislim da bi to bilo sasvim dovoljno da prodišemo. Naravno, iza toga i u železari treba nešto da se promeni, ali ja sam za to da se sve preusmeri na završetak gasifikacije. Ljudi sada enormne sume izdvajaju za grejanje, time bi se smanjili i troškovi domaćinstava i zagađenje – smatra još jedan naš sagovornik.
Da su neke od realizovanih mera dobre, ali nedovoljne i da se moraju odvijati neprekidno, a ne u etapama između kojih su duge pauze, smatra jedna Smederevka srednjih godina, a takođe skreće pažnju i na još neka moguća rešenja.
Mislim da je grejna sezona najveći uzrok. Ne kažem da leti nema zagađenja, malo iz železare, pa još i od saobraćaja, ali mislim da su pojedinačna ložišta najveći problem. Pa to se i vidi. Najviše bi na tom polju trebalo da se radi. Od drugih stvari, svako od nas ima ideje kako bi moglo da se reši nešto, ali kod nas kao da ništa nije izvodljivo. Znamo da se, na primer, u drugim zemljama mnogo više koristi bicikl i to čak i zimi.
Ako je to previše daleko od našeg načina razmišljanja, možda javni prevoz može da bude drugačije organizovan. Na primer da se ponudi ljudima dobra linija autobusa. Mi svakako već imamo autobuse i neke linije. Kada bi organizacija bila bolja, ima ljudi koji bi se vozili autobusom. Evo, ja prva ne bih morala da koristim auto svaki dan kada bih znala da imam autobus u koji mogu da se pouzdam da će doći tada i da će da me vrati tad i tad. Javni prevoz je sasvim normalna stvar.
Dobro je počelo ovo sa kotlarnicama vrtića, ali to je tek početak. Zašto da ne uradimo sve kotlarnice po školama, ostalim vrtićma, pa i sa najvećim kotlarnicama u gradu koje koriste mazut? Kad pogledate mapu zagađenja vidi se da smo u Evropi mi „ljubičasti“, ostalo je „zeleno“, nema zagađenja. Znači, moguće je, postoji način, nije to ništa neizvodljivo.
Da smo nepotrebno izgubili mnogo dragocenog vremena za koje smo neke od najvećih problema već mogli da rešimo, smatra još jedan učesnik naše ankete. Dok smo mi dokazivali očigledno, problem je samo narastao i sada smo u situaciji da treba istovremeno raditi na više polja. Ako želimo rezultate, mora da se deluje sveobuhvatno, smatra on.
Mora grad to radi, zna se čiji je to posao i oni to znaju u lokalnoj samoupravi. Mi kao građani možemo da imamo razne ideje i inicijative, ali samo oni mogu da to sprovedu u delo. Da shvate da svi mi dišemo isti vazduh. Pa i oni dišu isto to. To sa gradskim kotlarnicama da će da pređu na gas, pa to je priča već ko zna koliko godina.
Sporo to ide, za čitavo ovo vreme čini mi se da je samo jedna kotlarnica konvertovana. I individualna ložišta su veliki problem, kao i železara. Ja živim u gradu, taj mazut smo imali i pre, ali ovako nije bilo ovako pre. Da mogu lično nešto da promenim, prvo bih predložio konvertovanje svih gradskih kotlarnica, ali istovremeno da se radi više njih, a ne po jedna na svakih pet godina. Pa onda da usledi forsiranje prelaska na gas, zašto da ne i subvencionisanje posebno za to da se domaćinstva priključe na taj sistem.
Imamo tu železaru, znamo da se Kostolac greje za džabe, železara toliku toplotu oslobađa, nije mi jasno da ne mogu dve, tri podstanice da se naprave koje će da greju tu vodu, na primer, da imamo makar grejanje mnogo jeftinije. To je moglo odavno da se uradi. Naravno, to ne treba mešati sa njihovim obavezama prema zaštiti životne sredine. Oni prave višemilionske cifre profita dnevno, znači, moraju da stave sve moguće vrste zaštite.
Sve može, ali neko mora da ima volju i da se ne kalkuliše „šta će tu za mene da ostane“, već da se zaista radi u interesu građana. To je moglo još pre deset godina da bude urađeno, ali kod nas se čak ni sad nije ozbiljno počelo sa svim tim.
Izrada ovog teksta omogućena je uz podršku Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), u okviru projekta „Zajedno za životnu sredinu“, koji sprovodi Beogradska otvorena škola (BOŠ). Sadržaj teksta isključivo je odgovornost redakcije SDCafe-a.
Sadržaj članka ne predstavlja nužno stavove USAID-a, Vlade SAD, BOŠ-a ili ostalih partnera na projektu.