Kruševačko pozorište i Art tema povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, izveli su predstavu „I svaki put kao da je prvi“ u Centru za kulturu.
Usledilo je predavanje o nasilju pre svega u kontekstu partnerskih odnosa, a to delom jeste i priča junakinja Bore Stankovića koje su glavni likovi pomenute predstave.
Dr Irena Đorđević, specijalista psihijatrije u klinici „Laza Lazarević“ i psihoterapeut, istakla je potrebu da se ovom prilikom skrene pažnja na prve znake da će neko biti nasilan, šta sve nasilje podrazumeva, kako se izbaviti i kako pomoći onome za koga prepoznajemo da trpi nasilje, a o tome ne može da govori.
Ono što je jako važno, nasilje nije nešto što se dešava odmah. Naša je predrasuda da su nasilnici osobe sa poremećajem ličnosti koje bismo mi opazili odmah. Pa se iznenadimo kada čujemo da neko „miran i tih“ uradi nešto što na kraju bude tragično.
Često se dešava da ljudi koji imaju pasivno – zavisni obrazac vezivanja, odnosno koji su su u vezi koja je vrlo jaka, deluje kao da su oni veoma povezani i ništa ne mogu jedno bez drugog. A u stvari, oni guše jedno drugo. Iz takvih veza često imamo situacije nasilja.
Dešava se da u početku to bude simpatično. Prvo se vidi ljubomora koja nekada imponuje drugoj osobi. Postavlja se pitanje gde je granica onoga što se toleriše, a gde počinje ono suprotno.
Osoba, budući nasilnik, za početak, uverava drugu da joj ostali nisu potrebni. Na primer, drugarice su ovakve ili onakve. Porodica nije adekvatna. Poruka je: Najbolja si samo kada si usmerena ka meni. Sve je u redu, samo malo da se još promeniš.
Kada se polako odstrane od ljudi iz okruženja, onda se nastavlja i dalje poruka da toj osobi uvek nešto malo nedostaje, da treba još da se popravi – kazala je dr Irena Đorđević.
Najčešće, osobe koje trpe nasilje su one koje imaju zabranu na ličnu vrednost. To znači, objašnjava dr Đorđević, da one odrastaju sa idejom da nisu dovoljno vredne i da stalno moraju da se trude da bi tu vrednost dobile.
Kao što su očekivale da ih roditelji vrednuju, tako sada očekuju od partnera potvrdu svoje vrednosti, ali, nikada u stvari, nije dovoljno. Onda kreće manipulacija i nasilje.
Zašto se osoba vraća nasilniku? Dešava se da je u porodici videla model po kome majka nije mogla da se izbori sa nasiljem, uvek bi se na kraju predavala ili doživljavala to kao neki oblik ljubavi.
Ta poruka da, kada vas neko zlostavlja, da to znači da ste mu važni, samo niste dovoljno dobri i treba još da se trudite, veoma je česta. I postoji psihološko određenje zbog čega je tako.
Za ljudsko biće je najteže kada nas neko ne prihvata. Čak i kada nas neko prepoznaje u negativnom kontekstu i to je lakše neko kada nas ignoriše.
Zato ima onih koji su u stanju da trpe i loše. U međuvremenu ih nasilnik uveri da oni ni ne mogu da funkcionišu samostalno i da su trajno zavisni od njega. I onda se ta osoba vraća nasilniku.
I nisu samo muškarci samo nasilnici i žene umeju da budu vrlo nasilne u psihološkom smislu.
U nastavku je bilo reči o tome kako se vodi uspešna komunikacija bez nasilja. U suštini, važno je da ne kritikujemo samu osobu i ličnost već njeno ponašanje.
U komunikaciji dvoje ljudi, negativna osobina je napad na biće i mi se instiktivno branimo. Ne možemo da očekujemo da će neko da nas čuje, ako kritikujemo njegovo biće.
Ljutnja koja se odnosi na sadašnji trenutak je korisna jer ona znači da mi nečim nismo zadovoljni i da nešto želimo da menjamo. Ljutnja koja se odnosi na prošlost je apsolutno disfunkcionalna i sa njom ne možemo ništa. A tako je česta u partnerskim odnosima.
Sto puta se, ističe dr Irena Đorđević, vraćamo na jedno isto, ostajemo uklješteni i ne damo našem odnosu da napreduje. Kada se nešto zaista oprosti to znači da to više ne pominjemo neprestano. Suština je da budemo prisutni ovde i sada.
Umesto negativnih komentara, prvo treba da kažemo kako se mi osećamo, šta želimo i da to bude tako jasno kao da govorimo jezikom koji osmogodišnje dete može da razume. Dakle, ostavljamo po strani naše obrazovanje, elokventnost, poruka koju saopšatavamo mora da bude jednostavna i konkretna.
Često se suočavamo sa pitanjem možemo li mi kao stručnjaci da procenimo da li će neki par uspeti pre nego što stupi u brak. Mi procenjujemo koliko je zajedničkih porodičnih vrednosti. Nije poenta da budu smo slični već i na kom nivou su slični.
Oboje mogu da smatraju da žele decu. Ali on možda smatra da ona treba ili ne treba da radi, a ona misli drugačije. Jedan želi da živi u porodinoj kući sa roditeljima. Drugi ne želi. Kompromis podrazumeva da ću odustati od nečega što je meni važno da bih dobio nešto drugo.
Ali, ako smo odustli od nečeg što je jako važno, što je bilo visoko na lestvici naših vrednosti, bićemo u velikom problemu kad tad. Promena je jedina izvesna. Ako se par sinhronizovano menja, ako hrane potencijale jedni drugima, biće sve u redu. Ali ako postanu rivali i bore se oko toga ko je jači, tu će biti ozbiljnih problema – poručila je dr Đorđević publici u Smederevu.
