Po obrazovanju je trgovac, ali posla za nju sa tim zanimanjem nije bilo pa se Snežana igrom slučaja zasposlila u Ukrasu 1984. godine. Tu je naučila zanat koji je dugo smatrala hobijem da bi se ispostavilo da će joj to biti glavno zanimanje i izvor prihoda. Od 2008. radi samostalno u svojoj krojačkoj radnji “Nensi” u TV Danubius. Kada je otvorila radnju, išla je “od vrata do vrata” i svima govorila da je počela da radi na taj način jer živ kontakt kao i preporuka zadovoljne mušterije su najbolja reklama.
Veliku pomoć i podršku imala je na početku od sada pokojnog muža – on je čak četiri godine bio i njen pomoćnik iako po struci metalurški tehničar, uspeo je savlada neke osnovne, jednostavnije stvari i prema Snežaninom mišljenju to je dokaz da svako ko želi, može da nauči. Naravno, ne sve, jer je za krojače i šivače, ipak presudno da imate talenat i kreativne sposobnosti.
Pre je bilo više posla, sada je manje, više se gleda na cene, upoređuju ljudi sa onim koliko nešto od garderobe košta, a koliko je potrebno za popravku. Najviše radim popravke i kraćenja, mada se dešava i da bude nešto malo složenije, da se unese nešto svoje, da se uklopi i da se ne prepozna da je prepravljano. Ima i lepih i teških trenutaka, kada ste zadovoljni svojim radom, nije monotono, svaki dan je različit i svaka je popravka različta. Teško je u fizičkom smislu zbog sedenja u istom polažju, stradaju kičma i oči. Rad sa ljudima danas je poseban izazov.
Ranije je u Smederevu bilo manje krojačkih radnji. Prva takva, Ukrasova, otvorena je preko puta crkve u centru. Danas ih ima dosta ali je problem u tome što u većini njih rade osobe pred penzijom – mladih nema.
Mlađi nisu zainteresovani, za njih je ovo teško, slabo plaćeno, nemaju onu zaradu koju bi hteli. I zato sada ovo može da se radi samo iz volje i ljubavi. Nisu iste zarade u zanatima. Na primer, kada mi čovek donese trenerku da mu skratim dok je na šišanju, iznos koji će on platiti za šišanje i onaj koji će dati za skraćivanje nije ni blizu, a i frizer i ja smo radili jednako vremena, svako u svom poslu. Imala sam dobru volju da radnju prepustim jednoj devojci koja je ovde bila da uči, imala je zaista dara za to, htela sam sve da joj prepustim, ali je ona ipak odabrala da ode u kladionicu. Odnos zarade i truda za njih je mali i onda radije biraju druge poslove. A to je šteta jer ovo je kreativan posao, lep. Kad staviš pod mašinu pa gledaš kako s druge strane izlazi tvoj rad.
Snežana će, kako kaže, raditi dokle god je zdravlje služi. Ako znamo da je ranije, svaka kuća imala bar po jednu ženu koja je umela da na šivaćoj mašini uradi osnovne prepravke, a da sada toga gotovo više i nema, može se zaključiti da krojački zanat, iako među najstarijima, na neki način postaje posao budućnosti. Samo još da i generacije koje stasavaju to shvate.
Sve ovo i još mnogo šta detaljnije poslušajte od Snežane u video prilogu u nastavku i saznaćete kako su je mušterije „stavljale na testove“, šta su bili najlepši a šta najteži trenuci i zašto sada iako je trgovina njena prva ljubav, sebe ne bi mogla da zamisli na nekom drugom mestu.
Projekat „Dar u rukama“ je sufinansiran na Konkursu za proizvodnju medijskih sadržaja u oblasti javnog informisanja 2025. od strane Grada Smedereva. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju stavove sufinansijera.