U prostorijama Pokreta Tvrđava koji je i priredio ovaj događaj, okupilo se dosta prosvetnih radnika ali i građana koji su želeli da čuju diskusiju na temu „Između table i ulice“. Glavna tema bila je aktuelna situacija u obrazovanju, kao i niz prethodnih, višedecenijskih okolnosti koje su dovele do onoga što je kulminiralo poslednjih meseci.
Razgovor je vodio novinar Vojin Radovanović koji je na početku želeo da čuje stav Dušana Kokota iz Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije o tome da li su studenstke pobune uticale i na promenu metoda borbe prosvetnih radnika, a u svetlu otklona od reprezentativnih sindikata koji se dogodio početkom godine.
Kokot je kazao da je jasno je da su „reprezentativni“ sindikati u sistemu obrazovanja pod uticajem vlasti, pri čemu njihova reprezentativnost nije proveravana 20 godina. Logično je da bar 50% tadašnjih potpisnika u najmanju ruku više nisu u sistemu obrazovanja.
Sve je počelo nakon što su studenti, ispred FDU „imali sudar sa Srbijom“ i nakon što su sagledavajući to, realno lice naše zemlje, shvatili da ne žele da žive u takvom društvu.
To otrežnjenje je dovelo do samoorganizovanja i bunta koji se proširio na mnoge segmente društva. Potpuno je jasno da prosvetni radnici prvi treba da stanu uz studente jer je među njima neraskidiva veza i logično je da to prvo budu prosvetni radnici.
Država je to znala i kada je decembru završila razgovore sa sindikatima, kazala da nema više ništa za sistem obrazovanja. A onda se odjednom, kada bukti pobuna na ulici, dešavaju pozivi ide se na kanabe prvo kod predsednika države, pa kod tadašnjeg predsednika Vlade i pronalaze se pare.
Sramno je bilo razmišljati na taj način o ličnom benefitu kada znaš da se to dešava zahvaljujući tome što si se popeo na leđa pobunjenih građana, prevashodno studenata. Prosvetni radnici su prepoznali taj trenutak i otkazali poslušnost reprezentativnim sindikatima.
Mi smo kao organizacija 20. januara organizovali jedan plenum ispred Filozofskog fakulteta kome je prisustvovalo oko 15.000 ljudi i na tom mestu smo doneli odluku da drugo polugodište neće početi. Danas, tri meseca kasnije, ta borba menja svoje oblike.
Bez obzira na to što su se mnogi prosvetni radnici iz osećaja lične i profesionalne odgovornosti vratili na nastavu, rezultati su vidljivi ja mislim da niko u Srbiji danas ne može da kaže prosvetni radnici su ovakvi ili onakvi, kilavi, uplašeni.
Ona priča koju su forsirali ti sindikati da neko treba da nam vrati dostojanstvo je pala u vodu. Prosvetni radnici su uzeli svoje dostojanstvo nazad. To su pobede koje su definitvno ostvarene. Točak istorije se ne može vratiti unazad. Sada je sve pitanje naše istrajnosti – istakao je Kokot. Kako dodaje, za šire pobede potrebno je i šire uključivanje društva. Borba će se nastaviti, tim pre što je „novi ministar zalutao“ na to mesto i jasno je da je postavljen sa zadatkom da nekome lomi kičmu.
Ujedno, Kokot se osvrnuo i na preovlađujuć ali opasan narativ po kome se očekuje politička borba bez političara ili radnička borba bez sindikata naglašavajući da se time samo „završava posao koji je vlast započela“ pre 20 godina i da se ne sme upasti u takvu zamku. Jer to što su neki izdali poverenje ne treba da znači odustajanje od sindikalnog organizovanja.
Sa tom porukom složila se i studentkinja Milica Stojanović: Svi treba da učestvujemo u toj borbi, moramo to da podignemo na veći nivo, podrška ne sme da slabi iako pomalo to naziremo ali to ne treba da nas uplaši. Treba da pokažemo da se menjamo kao društvo. Promena jeste spora ali će do nje doći. Do ove situacije nismo odšli odjednom pa i promena mora da traje.
Prof. dr Aleksandar Kavčić, poznat po zalaganju besplatne udžbenike i Fondaciji Alek Kavčić koja je nedavno bila posrednik u sakupljanju donacija za prosvetne radnike koji su ostali bez plate, sve što se dešava smatra odmazdom nad onima koji su smogli snage da kažu da nešto mora da se promeni.
Problemi u obrazovanju su mnogobrojni, ali je on ovoga puta skrenuo pažnju na nekoliko ključnih u kojima se vidi degradacija i prosvete i nastavnika.
Prvo, plata koja je ispod proseka u državi. Iako je svaki od učitelja, nastavnika i profesora bar fakultetski, što znači natprosečno obrazovan, plate su im ispod proseka. To govori o sistemu vrednosti kakav mi kao društvo gajimo i pokazujemo prema nstavnicima. Drugo su uslovi rada. Pogledajte škole i na šta to liči, obrušavaju se krovovi, ljušte se zidovi, poljski WC-i, van zgrade, pa hladna voda… U januaru đak u nekom selu nema toplu vodu da opere ruke. Ne karikiram, bio sam i video. Treća stvar i najbolnija: Nije vam učitelj ovca da je trpate u kamion ili autobus da ide na miting. Kome je to palo na pamet, ja ne znam! Otkud taj odnos prema čoveku koji treba da diže nove generacije, a vi ga stavljate u autobuse da mitinguje, sendvič u ruke i ucenjujete ga radnim mestom.
I sada, ono najgadnije što se dešava – partijski komesari rukovode prosvetom. Bez škole i bez znanja, opštinski funkcioneri na raport zovu nastvnike i direktore. Ne u opštinu, nego u partijske prostorije da ribaju nastavnike. A možda 40% njih je na ugovoru o privremenom radu i time je ucenjen. I to je položaj prosvete. I tako već dve decenije traje – rekao je Kavčić. Decenijama unazad, rezultati naših đaka opadaju pa je i to jedan od problema u situaciji u kojoj sve mora da se diže ispočetka.
Vrlo nezavidna situacija, ali s druge strane ohrabruje da mi danas imamo učenog čoveka koji pokazuje kičmu i sebi je vratio dostojanstvo. Mi ne cenimo ni nastavnika, ni proizvod njegovog rada – učenog čoveka. Samo treba da pogledate Vladu Srbije i vidite plagijatore, dodaje Kavčić:
Gospodin magistar Siniša Mali je plagijator. Voli sebe da zakiti doktoratom, neće da radi da zaradi diplomu ali voli da se njome kiti. E, u takvom društvu živimo, lakše je kupiti diplomu nego je zaraditi poštenim radom. Ali vole te diplome, pa to je kao da sednu u Mercedes. Drža mu je diploma na zidu nego da ga vide u novom autu. I to sad vide ovi mladi ljudi, i eto pobune u društvu.
Potrebno je mnogo podizanja svesti, rada i političkog aktivizma. Jer upravo ti ćaciji koji se bave politikom vama kažu: Nemojte vi, to je prljav posao. Pa čekaj stručnjače, što si ti onda u politici? Dakle, potpuna zamena teze koju moramo vratiti unazad. I svi da se bavimo tom politikom jer se ona tiče nas. Nemojte se odricati politike jer ako se vi pošteni nje odreknete, imaćete novu generaciju Vučića. Dačića, Vulina i sličnih. Shvatite da jedan deo vašeg rada mora biti posvećen društvu da ne bismo imali isto ovakvo društvo za deceniju ii dve.
Složivši se da diploma više nije merilo znanja već sredstvo, prof. dr Petar Vasić profesor demografije na Geografskom fakultetu, inače Smederevac, skrenuo je pažnju na to da je obrazovni sastav stanovništva značajno uticao na društvo i promene tokom 21. veka. u našoj zemlji.
Osim zbog plata, ova pobuna se desila u trenutku kada je ljudima postalo jasno da se lakše trpi glad nego poniženje. Dugo te plate jesu ispod proseka, ali ovo što živimo poslednjih 20 godina je ništa drugo nego poniženje.
Podaci o obrazovnoj strukturi se sakupljaju na popisu stanovništva, zadnjih 20 godina imamo tri popisa. Tako je 2002. obrazovna struktura načelno izgledala drugačije nego danas. Imali smo 45% stanovništva sa osnovnom školom i nižim stepenom obrazovanja.
U godini kada sam ja završio fakultet, 40% je imalo srednju školu, a višu ili visoku svega 13%. Dakle, prosečna dužina obrazovnog procesa je bila samo devet godina, toliko je prosečan Srbin provodio vremena u školi. To nije čak ni dvogodišnji zanat posle osnovne škole.
Popravila se potom obrazovna struktura, na žalost osnovni parametar je smrtnost starijeg stanovništva, svih onih predratnih generacija iz vremena kada škola nije bila obavezna. Osim toga imamo da su u obrazovno – selektivnim migracijama tokom prošle dve decenije, konačno prestale da dominiraju one koje zovemo „odlivom mozgova“. Selektivnost sada ide u pravcu niže kvalifikovanih struka u odnosu na devedeteste kada je to bilo drugačije.
Kada je reč o visokom i višem obrazovanju, u vreme kad sam ja upisivao fakultet obuhvat je bio 20%, a 2024. je obuhvat 61%. I na kraju, tu je ekspanzija privatnih fakulteta. Od prvog, otvorenog 1993. otvoreno je 120 privatnih visokoškolskih ustanova čini se neselektivno. I sve je to doprinelo da se poboljša obrazovna struktura. U 2022. imamo samo 22% ljudi sa osnovnom školom, 53% sa srednjom i 25% onih sa višom ili fakultetom. Prosečno vreme provedeno u obrazovanju je 12 godina – ukazuje Vasić.
Međutim, ovom prilikom je skrenuo pažnju i na još jedan veliki problem čije će posledice uskoro biti još vidljivije – nedostatak nastavnika u srednjim i osnovnim školama. Za naglo smanjivanje interesovanja za te profesije prelomna je bila 2014/2015 godina, pa je sada za osam fakulteta koji obrazuju nastavni kadar interesovanje tako malo da su, primera radi, pretprošle godine svega dva kandidata upisana za nastavnika matematike, a prošle njih pet. To što ljudi sa nekim drugim zanimanjima „pokrivaju“ radna mesta u školi nije adekvatno rešenje, zaključuje on.