Prof. dr Petar Vasić: “Kasno stupanje u zajednicu i odlaganje roditeljstva najveći su problemi”

Kako smo nedavno pisali, prema projekciji broja stanovnika i u našem gradu će biti sve manje ljudi. Predviđanja su da će za 30 godina, na teritoriji Smedereva biti nešto više od 72.000 stanovnika.

Da li je ovo neminovni, matematički rezultat današnjice koji će doći u budućnosti? Postoji li način da se zaustavi i u čijim je rukama rešenje? To su pitanja koja sve nas zanimaju, a na koja smo odgovor potražili od prof. dr Petra Vasića.

Ovaj Smederevac je pre dvadesetak godina bio prvi diplomirani demograf u Srbiji i ujedno najbolji student Geografskog fakulteta. Sada tamo radi kao vanredni profesor, a veoma je aktivan i istraživač.  Samostalno ili u koautorstvu objavio je preko 40 naučnih radova u domaćim i inostranim publikacijama.

U razgovoru za SDCafe.rs on skreće pažnju da se pitanje demografskih trendova i populacione politike mora posmatrati celovito. Osim rađanja u obzir se moraju uzeti i ostali elementi koji utiču na brojnost stanovnika – smrtnost i migracije.

Ne stojimo najbolje ni na jednom planu, a najmanje možemo da uradimo po pitanju rađanja. Mnogo više i brže može da se dobije po pitanju smanjenja smrtnosti, to ima direktan i indirektan efekat.

Za početak da nam deca više ne ginu i ne stradaju u događajima kakve imamo poslednje dve godine. Smederevo ima još jednu specifičnost – brži efekti oko smanjenja smrtnosti, pojavili bi se u vezi sa smanjenjem zagađenja vazduha koje godišnje prema procenama izazove 223 prevremene smrti.

Što se tiče migracije, u aprilu smo imali konferenciju i time sam se posebno bavio. Podaci su takvi da je kod ljudi u Srbiji, koji su stari 50 i manje godina, rođeni početkom sedamdesetih i nešto mlađi, migracioni gubitak je 300.000 od 2002. naovamo.

To znači da je 300.000 osoba, u primarnom životnom dobu, ekonomskoj aktivnosti i periodu osnivanja porodica, otišao odavde. To je 10% svake generacije koja se rodila.  Maksimalni, do sada izmereni učinak pronatalitetne politike je 10%. Znači, čak i ako to ostvarimo s jedne strane, drugih 10% ode napolje. I opet smo na istom.

Zaključak je: Moramo da zapušavamo sve rupe. Da ljudi ne umiru pre vremena, da ne odlaze i da se više njih rađa. A to nije nešto što se postiže samo povećanjem roditeljskog dodatka jer se na to kod nas svodi ova priča, kaže Vasić.

Još jedna od specifičnosti Smedereva jeste i da je u drugoj polovini prošlog veka, stanovništvo  višestruko uvećano. Novi talas migracija početkom ovog milenijuma takođe  je dodatno povećao broj stanovnika na skoro 110.000 ljudi.

Postavlja se pitanje da li su, na taj način uvećane brojke, relevantne da budu “mera” u našem prebrojavanju. Jer tamo gde se sredine uvećavaju migracijom usled nekih događaja, one se na isti način kasnije suočavaju i sa padom broja stanovnika.

Smederevo, kao gradsko naselje je od 2011. do 2022. prvi put, od kad se beleži statistika, izgubilo stanovništvo migracionim putem. Ovaj se grad migraciijom uvek do sada uvećavao. Sada se iz tog razloga smanjuje.

Dakle, zbog nedovoljnog prirodnog priraštaja ali i migracija. Sada prvi put imamo situaciju da se više ljudi odselilo nego što se doselilo u Smederevo. To je “prokletstvo” grada vezanog za jednu vrstu industrije, za jednu fabriku.

Od 1961. naovamo se doselilo 40.000 ljudi. Dakle, od 60.000 ljudi koliko ih živi u gradu, 40.000 su oni koji nisu rođeni ovde. Svaki treći Smederevac je rođeni Smederevac. Ti ljudi su uglavnom došli iz manje razvijenih područja Kosovo, Lebane, Bojnik, Medveđa, južna pruga što se kaže.

Bukvalno su došli na asfalt, videli urbanu sredinu, dobili posao u fabrici, nisu morali da brinu da će im neko spaliti kuće i imanja, nema pretnje za život, suvo, toplo, ide plata i generacijski pomak je ostvaren.

Njima je bilo lepo i dovoljno. Sada dolazi na red generacija njihovih potomaka koji takav život imaju od početka i to za njih nije nikakav iskorak ni napredak. A ovaj grad nije u međuvremenu evoluirao na način da njima upotpuni te potrebe jer je sve ostalo isto.

Stalno pričamo o potrebi da se Srbija decentralizuje, a jedino što se decentralizuje je rad, ali sa niskoplaćenim i niskozahtevnim poslovima što se tiče kvalifikacije. Što bi neko živeo u bilo kom gradu samo zbog jedne fabrike ako ne može tamo da se leči i da se kvalitetno obrazuje.

Oni najbolji su otišli. Nešto se skoncentrisalo u Beogradu i dubok je to problem koji je više ideološke nego demografske prirode – napominje Vasić.

Prema njegovoj oceni, nedostatak aktuelnih mera kojima država nastoji da podstakne veći natalitet je u tome što su one namenjene samo onima koji su odluku o većem broju dece već doneli. Ušli su u roditeljstvo i iz prakse vide šta je tu važno, a šta nije.

Ne treba mere populacione politike da se obraćaju onom ko ima 40 ili 45 godina, već onom sa 20 ili 25. Jer ti mlađi imaju nerealne pretpostavke o tome šta je značajno za roditeljstvo. Istraživanjima koja ciklično sprovode Filozofski ili Geografski fakultet, “Mladi u Republici Srbiji”, ispituju se stavovi o svim društvenim i privatnim pitanjima kod mladih od 18 do 30 godina.

Kada se dođe do analize roditeljstva, porodice, braka ili “tranzicije u odraslost”, kad čovek sebe počinje da percipira kao odraslog, pojavljuje se jasna razlika između mladih koji u trenutku anketiranja imaju dete i onih koji nemaju.

Onima koji su dobili dete su se “otvorile oči”, ovi drugi imaju neku potpuno nerealnu perspektivu.

Na stranu što je nerealna, neobjektivna, nije utemeljena u stvarnosti, oni misle to što misle. I to treba da se adresira. Dva su načina: ili da oni promene percepciju ili da im se da baš to što oni misle da im treba za roditeljstvo. A kada dođu do roditeljstva onda će i oni iz ličnog iskustva da shvate o čemu se radi.

Generacijiski, iz popisa opada fertilitet, odnosno prosečan broj rođene dece po jednoj ženi. Dugo je, čak četiri decenije bio stabilan na 1,8. Sada je 1,67. Međutim, kad se ti podaci raščlane, vidi se zašto je zapravo došlo do pada.

Kod žena koje imaju decu, nevažno koliko njih, fertilitet se ne smanjuje jer je 2011. bio 2,03 deteta po ženi, a sad je 1,99. Znači, dvoje dece u proseku, to nije mrdnulo.

Ali, kada se ukupno zbroje sve žene u fertilnom periodu, sposobne da rađaju, a to je do 49 godina, sve je veći udeo ženakoje ne učestvuju u rađanju.

Pri tome treba napomenuti da je udeo rađanja u kategoriji žena od 45 do 49 godina ispod 1%, a da je optimalan fertilni period od 20 do 34 godine. To je i medicinsko, ne samo biološko stanovište i to će svaki  lekar potvrditi – podseća Petar Vasić.  

Sada se pojavljuje neplodnost duplo viša od one koja je fizološka ili rezultat medicinskih smetnji. Najprostije rečeno, to je neplodnost usled odluke da se ne stupi u roditeljstvo.

Sterilitet zbog medicinskih prepreka koje zahtevaju lečenje u Evropi je prisutan u 7% do 9%. U Srbiji je dugo bio između 9 % i 10%, 2011. iznosio je 10,8% što je tek malo više, ali se uz taj medicinski sterilitet, povećao “sociološki sterilitet”.

To su ljudi koji mogu da imaju decu ali ih nemaju zbog nekih okolnosti ili imaju partnera ali je njihova odluka da nemaju decu. Takvih je bilo malo. Sada je čak 16,1% žena bez ijednog živorođenog deteta na izlasku iz fertilnog perioda.

Duplo se uvećao udeo onih koji ne žele potomstvo u odnosu na one koji zdravstveno opravdano to ne mogu. Kod onih koji se odluče da imaju decu, to se i dalje mahom vrti oko „ideala“ od dvoje dece u Srbiji. I nije to alarmantno, već upravo sve veći udeo muškaraca i žena koji se odriču roditeljstva. To je, smatra Vasić, ciljna grupa za populacionu politiku.

Jer, ja ću na primer da imam jedno, onaj pored će imati dvoje, ali zato će drugi imati četvoro i to se nekako izniveliše, jer će većina ipak ima decu. A sada se to menja, jer je sve više onih bez ijednog deteta.

Međutim, onoga ko je odlučio o tome kako da formira mere populacione politike očigledno to mnogo ne interesuje. Jer u poslednjih godina jedino što se menja su iznosi novčanih naknada, bez naučne dokumetnacije da tako treba da rade. I zato ni ne dobijaju rezultat.

O načinima da se postigne bolji trend može da se debatuje. Populaciona politika mora da ima utemeljenje u dokazima, odnosno da se činjenično pokaže da nešto ima efekta.

Ali, čim demografi kažu da bi trebalo uraditi ono što će prave efekte dati za 20 ili 30 godina, ali je pravo i dugoročno rešenje, donosioci odluka ne biraju takve predloge već ono što je popularno, što će se svideti ljudima, lepo zvuči i imaće odjek za četiri godine mandata.  

Način na koji su oni ovo formulisali je promašio ciljnu grupu, rezultat neće doći. Njihova glavna argumentacija je da se povećavaju udeli dece trećeg i četvrtog reda rođenja, ali ukupni pokazatelji padaju.

Okvir za delovanje populacione politike su reproduktivne namere ljudi, odnosno željeni broj dece. Mnoge ljude, basnosnovan roditeljski dodatak za četvrto dete ne može da zainteresuje ako su u problemu da imaju i prvo, drugo im je na “dugom štapu”.

Mere su pogrešno postavljene tako da su namenjene samo onima koji već imaju više dece. Struktura željenog broja dece je takva da je poželjno 2,4 dece u Srbiji, to su najnoviji podaci i studija će izaći sledeće godine.

Taj jaz od ostvarenog fertiliteta koji smo pominjali i koji je 1,6 i ovih 2,4 koje želimo, to je prostor u okviru koga se može delovati populacionom politikom i merama koje će dati rezultat.

Ne možeš ti nikoga da platiš da rodi dete koje on ne želi. I ne treba da se računa na podizanje nataliteta na osnovu neželjene trudnoće. To prosto nije civilizacijski i ne može da da rezultat.

Druga stvar: 75% ljudi u Srbiji želi nula, jedno ili dva deteta. I ti računaš da ćeš da praviš rehabilitaciju rađanja na osnovu četvrtine ljudi koji žele troje ili više dece?! To ne može da se desi.

Dobro je što raste udeo trećeg i četvrtog rođenja, to se povećalo za celu trećinu, sa 9.000 na 12.000 godišnje, to uopšte nije zanemarljivo i to je super. To povećanje bi bilo lepo da ukupno smanjenje nije 10.000. Ko u 2024. rađa četvrto dete? Oni koji su 2021. dobili treće, u 2019. drugo, u 2015. prvo, to su jedni te isti ljudi.

Kad se sve to svede, dođemo do toga da 15% ljudi reaguje na finansijski centrirane mere populacione politike, a 85% ne reaguje uopšte. Ne može 15% da iznese teret rehabilitacije rađanja.

Pre svega mlade treba “uvući” u roditeljstvo da vide da to nije ništa strašno, dodaje prof. dr Vasić. Kao koren celog problema, on vidi roditelje sadašnjih zrelih generacija. Oni su decu podizali uz narativ da je roditeljstvo nešto mnogo teško, neprestalno odricanje, žrtvovanje, patnja. Tako se stvara slika da posle roditeljstva prestaje život, da neće imati vremena ni para. To je loše i nepotrebno. Pri tom nije istina jer je i te kako moguće urediti svoj život na drugačiji način.

Bilo je, tokom našeg serijala “5+” takođe i priča o fenomenu “intenzivnog roditeljstva”, sve češćem u poslednjih 20 godina.

To je kad se preteruje sa bdenjem nad decom, pa privatni časovi za sve i svašta, pa ako se nema para dete ipak ima najbolje patike da se ne izdvaja od ostalih… Deci se organizuju svečanosti i rođendanske proslave još iz doba vrtića! Pa onda mama i tata pored svega što rade idu da kupe poklon. Kad bi roditelji ljudi mojih generacija tako nešto radili! Ako roditeljstvo tako izgleda onda ti “izgineš” i sa dvoje, a kamoli sa četiri.

Pa da li su naši roditelji znali kad mi imamo kontrolni, kad nas propituju i slično? Otac je jednom dolazio u školu, u junu da uzme knjižicu i to je to. Školu učiš za sebe, ne za roditelja, svi smo to slušali. Na kraju smo ispali kako treba. Današnji roditelji su omašili poentu, kao da se trudimo da ceo život deteta izgleda kao neprestana rođendanska žurka.

Tvoj zadatak je da spremiš dete za samostalni život. Još jedna dobra stvar koji su vaši sagovornici dobro poentirali je da je važno da se “parovi dobro nađu”, sa realnim očekivanjima od bračnog života.

Oni koji su malo tanjeg strpljenja, ne žele da se založe više za brak i potrude jedno oko drugog, oni se raziđu. Posle razvoda se teško reprodukcija nastavlja u sledećem braku, dešava se, ali mnogo manje nego što se deca dobijaju u prvom braku – napominje Vasić.

On je između ostalog istraživao prilike u deset gradova srednje veličine u Srbiji ne bi li ustanovaio da li lokalne samouprave rade ono što je predvidela i nacionalna Strategija podsticanja rađanja. To jest, imaju li i one neke dodatne, za svaku sredinu specifične mere podrške.

Rezultati su bili poražavajući u smislu da to niko ne radi. Odnosno, svi su samo opredelili sredstva za novčane naknade i na tome se završilo. A mere gradova i opština su bile zamišljene drugačije. Trebalo je da budu dopuna republičkim.    

Od tih deset gradova, po tom pitanju, Smederevo je bilo najgore. Prosek za te gradove je da u starosti od 25 do 39 godina, što je primarno doba u kome se zasnivaju porodice, polovina muškaraca nije u partnerskoj vezi – ni u bračnoj ni u vanbračnoj zajednici. Trećina svih žena takođe. I kako da dobiješ ukupan broj živorođenja veliki, ako je svaki drugi muškarac u gradovima, a to je dve trećine svih muškaraca u zemlji, “van stroja”? I jedna od tri žene.

Najvažnije je pitanje kako ohrabriti ljude koji treba da uđu u roditeljstvo da uopšte uđu, i da pri tom ne uđu prekasno, jer se sa starošću problem uvećava. Žena u srednjim tridesetim je na polovini onog fiziološkog potencijala koji je imala sredinom dvadesetih godina.

Pre tri godine sam objavio rad na tu temu verovatnoće repoduktivnog uspeha kod onih koji su fiziološki plodni ali se začeće ne dešava ni nakon godinu dana.

Dolazimo do toga da je od 2001. do 2019. u Srbiji rođeno 120.000 dece manje samo zbog toga što se rađanje odlaže. Da su žene rađale po starosnoj distribuciji koja je bila početkom 2000-ih, mi bismo imali još cele dve generacije rođenih.

Praktično se vidi da je broj parova, koji na godišnjem nivou pokušavaju da dobiju dete stabilan, od 105 do 110 hiljada ljudi u Srbiji. Ali kako se sve kasnije s tim kreće, sve manje ih uspeva. To znači  da željeni fertilitet nije toliko pao, ljudi žele i pokušavaju, ali kasno.

Ovo što se radi sa finansiranjem biomedicinski potpomgnutih oplodnji je ljudski i humano. Ali način na koji se radi je pogrešna poruka da su medicinske mogućnosti nepresušne. I ljudi zato precenjuju svoj reproduktivni potencijal. Misle da uvek ima vremena. A nije tako. Kad se rađanje odloži od 30 do 35. godine veštačka oplodnja može da nadoknadi samo polovinu željenog rađanja.

Oni koji su nameravali da imaju dvoje, medicina će da im pomogne da imaju jedno. Mi svi čitamo o tome kad neko u 50-oj uspe da dobije dete, ali na taj jedan slučaj drugih 100 je prošlo 20 i više procedura i nisu uspeli.

Kad se roditeljstvo odloži od 35. do 40. godine samo trećina može da uspe. To znači od troje nameravane dece, ti će ljudi imati jedno. U redu je, nastavlja Vasić, pomerena granica za finansiranje vantelesne, ali pre toga javnosti treba dati punu naučnu informaciju o tome šta ih čeka. Ti parovi moraju da znaju sve o tome šta ih čeka, ali i kolike su šanse i kolika je brzina  opadanja njihove plodnosti.

Kod žena do 50. godine plodnost pada na nulu. Kod muškaraca ide sporije. Do 60. godine dolaze na pola. Neki su možda previše čekali oslanjajući se na vantelesnu oplodnju. Srbija beleži dobre rezultate, uspešnost oko 22 i 23%. Znači od pet procedura malo više od jedne u proseku će biti uspešno. To je globalni prosek.

Zaključak je da su naše klinike dobre, uspešne, ali to istovremeno znači i da će četiri pokušaja biti neuspešna. Ne može medicina baš sve. Mislim da je to ono što niko parovima ne kaže otvoreno. Da ne govorimo o tome da terapija za ženu sa 30 godina u vantelesnoj košta oko 50 puta manje nego kada ona ima 45 godina – zaključuje Vasić.

Sve u svemu, odlaganje stupanja u partnersku zajednicu, zakasnelo roditeljstvo i nerealne predstave najveći su uzroci pada nataliteta.

Država i grad niti mogu niti treba da bilo koga teraju na potomstvo, ali mogu da nizom, u realnosti zaista primenjivih mera, pomognu mladima da se brže i lakše opredele za taj put.   

Foto: SDCafe/Institut za razvoj i inovacije/Privatna arhiva

* Projekat „5 +“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.