PEĐA KOJOT
POKUŠAJ SAMOUBISTVA U MARKETU IDEA
Britanski naučnik Alan Tjuring izvršio je 1954. samoubistvo: zagrizao je jabuku natopljenu cijanidom. Bio je to amalgam slatkog i gorkog. Ja sam se nesvesno opredelio za slatku smrt. Ne, ne, grešite, mislio sam na kolače iz marketa Idea. Hteo sam – doduše neplanirano – da se ubijem kolačima iz marketa Idea. Ne znam šta mi bi: u životu sam u slast jeo samo kolače koje pripreme tri proverene žene. Uvek su njihovi kolači bili neodoljivo sveži, mirisni, lepi, ukusni da sam ozbiljno razmišljao da navlačim HTZ rukavice pre nego što krenem u pomor kolača – da ne odgrizem prste. Onda sam se zablesavio i polakomio na kolače iz Idee. Rekoh, neplanirano samoubistvo. Horor, prvog reda, ničim izazvan. Trebalo je da uspe iz prve, ali, evo, pošto pišem, možete pomisliti da je omanulo. Nije, bio je dovoljan jedan kolač, pošto je žestoko odstojao u vitrini Idee, ja uzeh dva ali – nisam ih pojeo jer kad sam otvorio kutiju u koju je prodavačica zapakovala kolače ošamutio me je tzv miris. Odustao sam od tako groznog kraja. A lepo je počelo. Idea je otvorena 2. jula. Bilo je svega. Bilo je svečano. Prodajni prostor čist, svetao, pun blaga. Govorio je gradonačelnik Smedereva, govorio je direktor Idee, govorila je upravnica vrtića Sunce. Kako su samo lepo govorili, sunce nas je obasjalo. 
Mi smo pljeskali. Slušali smo ih otvorenih usta. Deca iz vrtića Sunce nisu bila prisutna da tapšu. Šteta. Neko je i tu omanuo. Gradonačelnik je bio srećan da je Idea došla u Smederevo. Direktor Idee bio je oduševljen dobrodošlicom u Smederevu, upravnica vrtića bila je blagodarna što će Idea vrtiću Sunce pola godine da daruje živežne namirnice. Svu su se međusobno tapšali. Ljubili. Pokazivali jezik, istraživali šupljine zuba i duplje. Bilo je dirljivo. Ja sam, siroti potrošač, bio zahvalan gradonačelniku što je dovukao Ideu, direktoru Idee što se nije opirao, upravnici vrtića što je ljubazna prema gradonačelniku i direktoru jer, eto, dobili smo što smo tražili: megamarket u kome ima svega i osoblje je ljubazno. Nedostajalo nam je i jedno i drugo. Onda smo počeli da izvoljevamo: skupo je. Ja sam ćutao, kao da sam pao u depresiju: hteo sam kolače iz Idee, da se ubijem. Idea je u Smederevu učinila epohalan potez – da broji vreme unazad. Moto je: što starije to zdravije, ili, za konzervativne: što starije – to svežije. Tako, na internetu, i gde god stigne Idea oglašava akcije unazad. Idea misli o Vama: akcija počne 30. 08. 2010, završi se pre no počne 12. 08.2010. Što nema u svetu ima u Krivaku. Kao što (kažu) reče Mao Cedung: kako god se okreneš, nezaštićen si. 
Šta bi s kolačima, pita nestrpljivi čitalac. Polako, zagrcnućeš se. Kupio sam ih 31.8. 2010. Nosio sam ljubaznom inspektoru da ih proba jer je očigledno da su stariji od megamarketa u Smederevu. Nije se usudio. Uljudno mi je predložio da ih iznesem iz kancelarije. Sad ih čuvam. Možda će doći generalni direktor kompanije Vladimir Bokan da ih proba. Ako ih pojede i preživi ja ću pojesti plastičnu kutiju u koju su bili spakovani. I vitrinu, ako mu to nije dovoljno. I vrata od Idee ma od čega bile. Nema ništa goreg od kolača iz Idee, bar od onih koje kupih. Elem, na kutiji piše da su kolači pakovani 31.8. Jesu, preda mnom ih je uslužna prodavačica spakovala. Da ih je danas spakovala, kada ovo pišem, bili bi stariji ali, u skladu s idejama Idee, svežiji. Nigde ne piše kada su umešeni, a ja tvrdim da se to desilo najkasnije dan pred otvaranje megamarketa u Smederevu. Lako je utvrditi. Svaki knjigovođa zna da u trgovini postoji ulaz/izlaz. Kolači koje sam kupio 31.8. ušli su u Ideu najkasnije 1. 7. Ne morate da računate: to je dva meseca pre kupovine a na dan pred otvaranje marketa.
Naravno, odneo sam kolače sanitarnoj inspekciji. Nasmejana mlada gospođa strpljivo mi je objasnila da sanitarna više ne kontroliše živežne namirnice. Šta da se radi: mogu bez kolača iz Idee, ali valjda i oni spadaju u živežne namirnice, samo sam neobavešten. Uputila me je na poljoprivrednu inspekciju. Gospodin iz te službe takođe ljubazan, predusretljiv, okreće kutiju s kolačima, okreće glavu, ne zna čovek šta da radi: nisu takvi slučajevi (s kolačima) u njegovoj nadležnosti. Bar ne s takvim kolačima. Otvoreno i jasno kaže da ne zna kome da me pošalje. Idea je htela da me pošalje Bogu, a inspektor bi mogao da me pošalje patrijarhu. Što da ne. Možda neki popa može da kolačima očita molitvu, da se podmlade. Ako od zrna grožđa sa čokota Svetoga Simeona nerotkinje zatrudne, možda neki kaluđer može da očita kolačima iz Idee da budu lepi mladi i rumeni kao ruža.
Inspektor nije išao tako daleko: predložio mi je da podnesem prijavu, pa će videti šta će i kako će dalje. I evo, podnosim čitaocu kopiju prijave: *********************************** Četvrtak, 2. septembar 2010. Ministarstvo poljoprivrede Republike Srbije Podunavski upravni okrug Poljoprivredna inspekcija Smederevo Kupio sam 31. avgusta 2010. u 18:27 u marketu Idea d.o.o. Beograd, Đure Salaja b.b. dva kolača. (Za neupućene: iz Ulice Đure Salaja je stražnji ulaz u Ideu!) Prodavačica ih je ljubazno spakovala u plastičnu kutiju i nalepila deklaraciju s pomenutim datumom pakovanja, vrstom kolača, količinom, cenom, bar kodom i adresom (takođe maločas navedenom). Pretpostavljam da mnoštvo tih podataka služi da kupcu dosadi traganje za rokom trajanja. Najvažnija rubrika – do kog roka su kolači upotrebljivi za ljudsku ishranu s obzirom na kvarljivost – ostala je prazna. Kad nema naznačenog roka trgovci veruju da je sve dozvoljeno. Nezgodno je što ljudski organizam burno reaguje na pokvarenu robu. Ishod je poznat iz novinskih tekstova i sudske hronike. Ako nije jasno naznačeno kada je hrana proizvedena kupac može da pretpostavi da je rok istekao i pre pakovanja pa da to proizvođač namerno krije. I biće u pravu. Verujem, a analiza može lako da pokaže, ali teško povrgne, da su kolači kupljeni u Idei 31. avgusta proizvedeni, ako ne onog dana kada je market otvoren, 2. jula 2010, a ono najkasnije dan ranije da bi na vreme stigli za otvaranje marketa. Dakle: pre dva meseca. Nije potrebno raditi skupe i dugotrajne analize: dovoljno je pogledati ulaz/izlaz robe. Uveren sam da bi, kada su kolači u pitanju, brojke bile porazne. Fiskalni račun, koji prilažem, takođe. Još efektnije je da inspektor kupi kolač u Idei, naravno, na ličnu odgovornost. Ali, u tom kontekstu, poražavajuće je da na otvaranju marketa Idea u Smederevu, poslovodstvo nije propustilo da naglasi: "Kompanija Idea narednih šest meseci doniraće svim potrebnim živežnim namirnicama celokupne dnevne potrebe Dnevnog boravka Sunce, za decu sa smetnjama u intelektualnom razvoju u Smederevu". "Neverovatno je da su se u kompaniji Idea na ovako značajan datum, kada ta kompanija otvara najveću prodavnicu u Smederevu, setili i dece iz Dnevnog boravka Sunce" blagodarila je na otvaranju upravnica dnevnog boravka Biljana Gvozdenović. Nadam se da deca ne dobijaju namirnice iz iste vitrine jer su kolači iz nje – čuvani kako su čuvani – dobri za gliste, nipošto za ljudsku upotrebu. Prodaja namirnica bez jasno naznačenog datuma proizvodnje i trajanja je kažnjiva. Datum proizvodnje je riskantno star – zaključujem po tome što su, kad god sam pogledao u vitrine Idee, kolači preostali od svečanog otvaranja 2. jula 2010. stajali na istom mestu u vitrini. Nepomereni, dva meseca, a, evo, počeo je treći. Ripli ne veruje, a Ginisovci su sumnjičavi. Zašto sam kupio te kolače kada je bilo jasno da ulazim u rizik?! Zato što sam naivno mislio da je komotan odnos prema kvarljivoj hrani nedopustiv i nehuman. Ono što ja nisam mogao da zamislim ljudi iz Idee su ostvarili. Ukratko: kolači koje sam kupio 31. avgusta, ne ulazeći u to da li su umešeni – a sva je prilika da jesu – krajem juna, najkasnije 1. jula – nisu za ljudsku ishranu. Ne preduzme li inspekcija mere u okviru svojih ovlašćenja, sutra će deca u vrtiću Sunce dobiti hranu kojoj je prošao rok. Ako već nisu zamorčići. Prilažem: • fotokopiju fiskalnog računa o kupovini kolača • kolače u ambalaži u kojoj sam ih kupio • i plastični pribor ako kogod hoće da se truje [right]U Smederevu, četvrtak, 2. septembra 2010. 12:21:39[/right] Prijavu podneo bez griže savesti, Peđa Kojot, P 141040 bivši konzument kolača iz Idee, sada doživotni apstinent ************************************* Evo i dokaza da sam podneo prijavu. Uveren sam da su trgovci shvatili da su iznad zakona. Njihova roba u božjoj je nadležnosti. A taj je daleko, visoko. Možda je patrijarh nadležan za ono što pastva jede. Ako ne sprski onda Vaseljenski. Ne mogu sad u Strazbur zbog dva kolača, a kod patrijarha vala mogu – pa u njegoj su nadležnosti život i smrt. Samo Idea ne znam čija je briga. Fransis Bekon je umro od zapaljenja pluća jer je na putovanju pojeo pile čuvano u snegu da se ne pokvari. U vitrini Idee nema snega, ni niskih teperatura, ni svežih kolača, ni obraza, ni kalendara, ni morala. Ni mene više tamo neće biti. Predložio sam inspektoru da ne gubi vreme proverom knjiga ulaz/izlaz, fiskalne kase, šta je čiji posao i sl: samo neka napiše testament, odabere parcelu i kupi kolač u Idei. Hteli smo Ideu. Onda smo – rekoh – počeli da izvoljevamo: skupo je. Onda smo počeli da izvoljevamo: kolači su stariji od koke. Samo sam ja mimo sveta zadovoljan – preživeo sam! Stavio sam na vidno mesto uramljen fiskalni račun. Kad pođem u kupovinu da se setim kuda da ne idem. Inspektori su ljubazni, ali nemoćni. Napustite svaku nadu kad ulazite u Ideu. Mi, u Idei, ništa ne bacamo pre nego što se proda. Ma kad to bilo! To je novi poslovni moto kuće koja ima 16.000 artikala u Smederevu.
Autor: kojot