Pamtimo Nikolu, Aleksandra, Marka, Lazara, Nemanju i Petra

Četvrtog dana maja 2023. godine Ravni gaj, omiljeno mesto okupljanja mladih iz Malog Orašja postalo je poprište na kome je, na pravdi Boga ubijena i ranjena ta mladež. Nikola Milić, Aleksandar Milovanović, Marko Mitrović, Lazar Milovanović i Nemanja Stevanović život su izgubili iste noći, dok je Petar Mitrović preminuo 23. juna. Namlađi među njima još nije napunio 15, a najstariji je imao 25 godina.

Na dan dvogodišnjice njihovog stradanja u rodnom selu su se okupili njihovi članovi porodica, prijatelji, mnogobrojni meštani, predstavnici državnog kao i gradskog rukovodstva. Premijer Đuro Macut je poštu ubijenim mladićima odao u pratnji ministra pravde Nenada Vujića i ministarke za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milice Đurđević Stamenkovski.

Posebno emotivan i ove godine je bio susret roditelja đaka iz „Ribnikara“ i roditelja ubijenih iz Malog Orašja. Njih je pre dve godine, zauvek povezala najgora sudbina koja roditelje može zadesiti – da prerano izgube decu.

Za ovu priliku, a nakon održanog opela kraj spomen obeležja stradanja, priređen je komemorativni skup na kome je prvi govorio sveštenik Radomir Bundalo poručivši da šestoricu mladića roditelji sada više ne dočekuju i ne ispraćaju, niti sa njima mogu da dele radost života, ali je jedina nada u tome da će ipak biti sledećeg i to večnog susreta sa njima.

Njihov tek započeti životni put presečen je nečijom stranputicom. Njihova pesma ugašena je bezumnim pucnjima, a njihova radost zamenjena kuknjavom i lelekom koji neće prestati dok se pamti i pripoveda o tom kobnom danu smrtnog pira u našem Orašju. Kao što ne umemo rečima da dočaramo doživljenu radost vašeg rađanja, tako ne možemo ni tugu koja ostaje za detetom koje prerano odlazi u smrt. Ne postoje reči koje mogu doneti utehu roditeljima, niti lek koji može isceliti duše koje krvare za vama. Niste vi nama umrli. Samo ste se preselili tamo gde bol i smrt nemaju svoje mesto. Tamo gde je život u slavi i večitosti.

Tamo ćete nas dočekati, ako zaslužimo svojim životima. Do tada, živećete među nama, u našim sećanjima, pamtićemo vas svako na svoj način. U našim sećanjima bićete zauvek mladi, bezbrižni i srećni, prepuni života i radosti. Bićete življi nego što ste živi bili. To će biti vrednost našeg života i za vas. To vam obećavamo u ime svih koji dele ovo mišljenje.

Večno ćemo vam biti zahvalni što ste svojim kratkim životima i našim životima dali posebnu vrednost. Bili smo blagosloveni vašim kratkim životima koji su postali besmrtni, duži od najdužih, posebni u pamćenju i zbog stradalništva.

Život će se nastaviti jer je veći od svakog od nas, jedan i neponovljiv i dat nam je da ga živimo koliko i kako možemo. Nastaviće se život vaših najvoljenijih jer biste vi to želeli za svakog od njih, ovih tužnih ljudi koji ovde danas oplakuju. Vašim stradanjem zadužili ste nas da budemo bolji ljudi, da mržnju i zlo proteramo iz naših srca, da istinski vrednujemo kao uzvišen svaki dan koji nam je dat od Gospoda – kazao je Bundalo.   

Potom je prikazan dokumentarni film „Besmrtni“ u kome su o nastradalima u Malom Orašju kao i Milanu i Kristini Panić i Daliboru Todoroviću uz Dubone govorili njihovi vršnjaci i prijatelji. Miljan Guberinić je recitovao stihove „Možda spava“ Vladislava Petkovića Disa. Takođe, kazivane su i pesme nastale u sećanje na devetoro ubijenih iz ova dva sela, a koje su napisali njihovi prijatelji i rodbina Jovan Stevanović, Mlađan Marković i Suzana Ranković.

Podsećamo, četvrtog maja ranjeni su i preživeli Nevena Vujić, Ivan Ivković, Jovica Stevanović, Mile Mijailović i Predrag Mijailović iz Dubone, kao i Andrijana Mitrović, Nikola Mitrović, Miloš Jovanović, Nemanja Ilić, Jovan Ranković i Anđela Stevanović iz Malog Orašja.

Okupljenima se na kraju obratila i gradonačelnica Smedereva poručujući da taj govor ne upućuje kao osoba koja obavlja dužnost i ima funkciju, već kao čovek, neko ko takođe oseća i deli sa roditeljima bol.

Poznavala sam ove dečake. Slušala njihove snove i bila spremna da pomognem njihovom ostvarivanju. Zaista su bili divni. Posebni, poput sve dece iz Malog Orašja. Ali je za njih sudbina imala druge planove. U trenutku je sunce prestalo da greje i vazduh da struji. Najglasnija je bila tišina. A kada je tišina tako glasna, tada su emocije najjače. Prošle su dve godine, a tuga ne ume da stane i nestane i vremenu. Kao da se svet zaustavio onog trenutka kada je u našem selu, u mukloj noći, zauvek, zverski ugašeno šest mladih života. Sabrali smo se jer delimo bol. Sabrali smo se jer nas je ovde dovela tišina koju porodice ne mogu poneti same.

 Zašto je to moralo da se dogodi? Zašto je sva nesreća sveta morala da se sruči na ovo malo selo? Na moju veliku žalost, ali znam i na žalost svih koji su danas ovde, mi ne možemo da ih vratimo. Ali možemo i moramo da budemo zajedno u ovome, da slušamo jedni druge, da plačemo zajedno i da se sećamo. Ovo nije samo bol porodica. Ovo nije samo rana Malog Orašja. Ovo je bol i rana Smedereva, bol i rana Srbije. I ona se ne može zalečiti rečima. Nestalo je šest osmeha, utihnulo šest glasova koji pevaju životu. Sa njima šest cvetova, mogućnosti, budućnosti koje su otete.

Želim da svakom majci, ocu, bratu, sestri, prijatelju kažem: Niste sami. Ovaj grad, ova zemlja, svi mi nosimo ovu bol sa vama, baš kao što čuvamo ono što najvrednije, život. Jer su ga i oni sami voleli. Ne zaboravimo, Nemanja, Nikola, Aleksandar, Lazar, Marko i Petar, to nisu samo imena, to su svetionici koji treba da nas vode u budućnosti. Oni nas uče tome koliko je život vredan, ako nekada i vrlo nepravedan. Znam da su najviše voleli svoje Malo Orašje, svoje porodice koje su ostale iza njih i koje sada za njih moraju živeti i njihove snove dosanjati. Osmeh su nam ostavili u amanet, a mi ćemo ga večno čuvati u svojim sećanjima i srcima – rekla je Jasmina Vojinović.

Kako su neki od ubijenih momaka iz Malog Orašja bili veoma aktivni fudbaleri, a ostali iz družine ih zdušno podržavali u ideji obnove seoskog fudbalskog kluba, prošle godine je na ovaj dan pokrenut memorijalni turnir u fudbalu koji je učesnike i publiku i ovoga puta, na terenu pored spomenika, okupio nakon komemoracije.

U blizini spomen obeležja i satima nakon što je počelo okupljanje, još uvek se čekalo u redu za paljenje sveća jer je svako, bez obzira na to da li je ove mladiće poznavao ili ne, želeo bar na ovaj način da im oda poštu i izrazi saučešće njihovim najbližima…