Povodom devet decenija od rođenja Živorada Žike Lazića, scenariste, pisca i novinara, škola „Branko Radičević“ u Lugavčini i Narodna biblioteka Smederevo, raznovrsnim programima nastoje da sačuvaju uspomenu na zavičajnog pisca koji je književnim i televizijskim ostvarenjima proslavio svoje rodno selo.
Jedan od takvih programa je i ova izložba knjiga, periodike, rukopisa, ličnih fotografija i predmeta Žike Lazića. Prezentovana građa pripada fondovima Narodne biblioteke Smederevo i piščevoj ostavštini koja čini kutak Žike Lazića u osnovnoj školi u Lugavčini. Dragana Lazić, rukovodilac Zavičajnog odeljenja, koja je sa kolegenicom Mirjanom Radovanović koautorka izložbe, podsetila je da se Žika Lazić više od pola veka bavio književnim stvaralaštvom kao pripovedač i romansijer i uporedo pisao za pozorište, film i televiziju.
Jedan deo Žikinog opusa posvećen je njegovom rodnom selu, žiteljima Lugavčine i reci Jezavi. Književna kritika ga je prepoznala kao pisca koji je precizno oslikao psihologiju srpskog seljaka i to onu posebnu, moravskog tipa i istakla da u Lazićevoj tradicionalnoj umetnosti preovladavaju teme neposredno preuzete iz svakodnevne stvarnosti takozvanih malih ljudi. Već prvom knjigom zavičajne proze „Putem pored reke“, koja je izašla iz štampe 1957. skrenuo je pažnju književne javnosti na selo.
Tematski, privlačila ga je i burna, istorijska prošlost, a bavio se i savremenim temama koje predstavljaju poseban izazov za svakog autora. Sarađivao je sa najuglednijim izdavačima svog vremena – istakla je Dragana Lazić.
Profesor doktor Dobrivoje Stanojević, profesor na Fakultetu političkih nauka i Žikin dugogodišnji prijatelj, takođe je i autor teksta „Da li ćemo se videti sa Žikom?“ iz 2009. godine, koji je objavljen u časopisu „Mons Aureus“ u sećanje na Žiku Lazića. Ovom prilikom, poručio je:
Žika je bio kosmos, Lugavčina ne zna koga je imala, ne zna ni Smederevo, a tek Srbija ne zna jer je Žika pisao najpopularnije serije i scenarija za filmove koji su prilično bili u bunkeru. Žika je bio društveno korozivan u pozitivnom smislu. Umeo je da primeti male nedostatke, da se protiv njih bori i angažuje. Družio se sa Brankom Miljkovićem, za koga tek možete da pretpostavite kakav je to kosmos bio.
Ja sam ga slučajno upoznao u „Našem glasu“, nisam mogao da verujem da se on tako „slobodno“ ovde šeta, da ga niko od novinara ne pita za stalne intervjue i slično. Čovek koji je preteča Duška Kovačevića. Ako pogledate serije „Burduš“, „Građani sela Luga“ ili Trio La Kampanela i vidite sa koliko duha je on to pisao.
On nije samo prepisivao stvarnost, on je zapravo i preteča stvarnosne proze pre Dragoslava Mihailovića, Milisava Savića, Vidoslava Stevanovića… On je oslikavao život sela ali je to gledao simboličkim, metaforičkim očima i prikazivao gde smo i čemu se nadamo, šta nas očekuje.
Bora Milošević, direktor škole u Lugavčini povukao je jednu neobičnu, a ipak veoma logičnu paralelu:
U četvrtom veku, u Maloj Aziji, u Smirni, kada nestaje jedna epoha, rimska i nastaje druga, hrišćanska, bili su na forumu izloženi kipovi rimskih bogova. Da bi ih sačuvali od uništavanja, zbog njihove umetničke vrednosti, odlučili su da svaki obeleže krstom. I tako su kipovi opastali.
Žika Lazić je radio i stvarao u drugom vremenu, vremenu Jugoslavije, komunizma, socijalizma, mislim da ovom izložbom i mi stavljamo neki krst, potvrđujemo da je njegovo delo preživelo tu epohu.
U programu je učestvovao hor škole „Branko Radičević“ u Lugavčini, kao i učenica Marina Jovanović, a svirali su đaci MŠ „Kosta Manojlović“ Marija Đurđević (klarinet) i Stefan Janojlić (saksofon).
