Posle izvesnog vremena, PATOS ponovo ima premijeru. Ovoga puta, reč je o predstavi “Beograd – Berlin” kojom će, 1. oktobra, od 20 sati, na Velikoj sceni Centra za kulturu, biti otvorena i nova pozorišna sezona.
Tekst je uradila Maja Pelević i za isti dobila nagradu “Slobodan Selenić” za najbolju diplomsku predstavu 2005. godine.
Ivona Mitić i Lazar Tešić glavni su glumci i ujedno reditelji predstave. Oni su i kolege sa fakulteta na kome su diplomirali glumu, a ovo je njihov prvi samostalni autorski poduhvat.
Ono što će nam u nedelju prikazati, pripremali su poslednjih nekoliko meseci. Izazova je bilo više, ali, evidentno je da su radili s uživanjem što već u startu obećava dobar komad.
Još pre tri ili četiri godine ja sam pročitao to delo, predložio Ivoni da to jednom uradimo. Nedavno smo definitnvno odlučili da je vreme za ovu duo dramu. Za ovo delo je jako bitno što su njihovi likovi slojevito napisani.
Tema je prilično aktuelna. Maja je delo napisala 2005. tada je bila i premijera, ali posle više skoro uopšte nije igrano, a deluje i dalje aktuelno. Za par decenija, verujem da će postati biti neka vrsta klasika jer to su zaista neke univerzalne teme. Zato smo je i odabrali – kaže, za SDCafe.rs Lazar Tešić.
Što se ovog teksta tiče, on nam je bio izvor svega kvalitetnog u smislu glumačkog prostora za igru, režijski može da se postavi kako želite, pri tom mogu koji god mediji da se iskoriste, na nama je bilo da biramo da li ćemo vizuale da upotrebimo, na koji način ćemo da iskomuniciramo sve, da li ćemo raditi klasičnu postavku i slično – dodaje Ivona Mitić.
Na pitanje šta nas, kao publiku čeka i za kakav pozorišni doživljaj da se pripremimo, poručuju da će nas odvesti na jedno putovanje koje se odvija na više relacija, ali pre svega u odnosu između glavnih likova koji se tokom komada menja i “raste”.
To je putovanje između Nje i Njega. Oni su na železničkoj stanici na putu za Berlin, to je njihova destinacija. Oboje žele tamo, ali Berlin za njih ne predstavlja isto. Za nekog je to idealan grad, za nekog mesto za posao, bolje sutra. To je na simboličkom nivou.
A na realnom, tu je saznanje da je to ipak samo odlazak u Berlin. On ima posao. Ona želi samo da putuje.
U njihovoj intimi otkrivamo mnogo o njihovim nedozvoljenim željama, tome kako se predstavljaju a kakvi zapravo jesu. Ta igra kod Maje je neverovatno zanimljiva.
Jezik koji se ovde upotrebljava aktuelan je kod mladih. Birali smo komad sa likovima koji su naših godina.
I to jesu i problemi naše generacije, a to sve ređe viđamo. Ili imamo predstave za starije ili za decu. Ova predstava mladima može da da neku utehu da će se biti u redu. I da će se neminovno naći u haosu koji donose naše godine, bilo da je to zbog nezadovoljstva, okoline, pogrešnih odluka, straha od prihvatanja ili odbijanja.
Starije će podsetiti na ono što su prošli i na to kako su došli do neke tačke u svom životu – kaže Ivona.
On i Ona su, kako to već biva, sušte suprotnosti. Ona je srčana, energična, puna života, nije prosta ali njen agresivniji jezik ima za cilj da provocira, da vidi šta može da izazove u drugom čoveku. Željna pažnje, iza te fasade veselosti ona zapravo krije emocionalne probleme koje ima.
On je pak sav “osoba kocka”- racionalan, izrazito staložen, uštogljen, obrazovani mladi muškarac koji pati od neke vrste opsesivno – kompulzivnog poremećaja. U srži, on se samo boji toga da bude povređen, odbijen, neprihvaćen. Živi otuđen od drugih i taj strah prikriva racionalnošću.
Kada se ta dva sveta sudare, nastaje preokret na svakom planu.
To, kako se kroz predstavu gradi taj njihov odnos i kako kulminira, to je ono što je najzanimljivije. I dosta je dvoznačno, i ozbiljno i komično – poručuju Ivona i Lazar.
Ivona je “PATOS”- ovo dete – u pozorištu je od 12. godine. Rasla na sceni. Lazar joj se iz Beograda pridružio u Smederevu kako bi uradili ovu predstavu. Oboje ističu značaj svega što se u PATOS-u radi jer je to presudno za opstanak teatra u ovom gradu.
Svestan sam značaja PATOS-a za Smederevo i drago mi je što sam sada deo toga. Mislim da PATOS ima prilično ambiciozne i dobre ciljeve. Žao mi je što Smederevo nema klasično, gradsko pozorište, ali smatram da je PATOS zapravo nešto što tome najviše liči. Verujem da će u narednim godinama još više očvrsnuti.
Treba ulagati u manje sredine. Sve je centralizovano. U Beogradu, iako postoji veliki broj pozorišta sve je prilično zatvoreno. Jako je teško dobiti priliku da radiš, pogotovo kada si mlad glumac jer nas ima mnogo. U manjoj sredini je lakše sa te strane, ali pod uslovom da postoji pozorište i da ima uslova za rad.
Kada si mlad, ne razmišljaš prvenstveno o finansijskom momentu, nekako ideš srcem za tim. Kada završiš i shvatiš da nije sve sjajno i bajno, upravo te ta ljubav održava. I želja da promeniš nešto.
Mislim da to, kao i vera da, ako zaista istraješ i trudiš se, ne može da ostane neprepoznato. I da će kad tad da se otvore neka vrata, ako ne u Beogradu, onda u Smederevu, ako ne u Smederevu onda u Sarajevu ili Zgarebu, gde god… Zato treba dosta raditi, stvarati kontakte i sve probati – kaže Lazar Tešić. Ivona dodaje da je gluma ostala među retkim profesijama kojima se istrajno posvećuju samo oni koji su tu iz ljubavi:
Mislim da, jedino u ovom poslu, oni koji su tu i dalje – tu su zbog iskrene ljubavi. Verovatno su ludi i uporni jer je jako teško. Novac sigurno nije nešto što može da vam bude glavni motiv, dakle, to nije pokretač. Ali, ako postoji ljubav prema umetnosti, ta misao da želimo time da se bavimo nas održava.
Sve u svemu, više nego dovoljno razloga da se u nedelju okupimo na premijeri predstave “Beograd – Berlin” i podržimo Ivonu i Lazara. Naravno, uz njih i čitav kreativni tim: scenografija – Danilo Karapandža i Nađa Ristović; kostim – Teodora Tulović; koreografija – Olga Uzikaeva; muzika – Timofei Trifonov (endléa); vizuali i grafički dizajn – Nađa Ristović; dizajn svetla – Anđela Mladenović; glas sa razglasa – Sara Radojković; tizer – Anastas Stojilović; montaža – Milan Jovanović; fotografija – Nađa Ristović i Anja Simić
Inače, zbog specifičnog izvođenja, u publici može biti najviše 100 gledalaca. Predstava nije za mlađe od 16 godina.
FOTO u tekstu: Nađa Ristović