Pozorišnu manifestaciju Nušićevi dani, na užas i sram, najavila je u utorak neverovatna adaptacija i dramatizacija Boška Puletića Dizalo u liftu sa Milicom Milšom u roli tajanstvene dame koju, u odsustvu invencije, dramaturg označava kao Sonatu u E molu i Boškom Puletićem kao Nušićem, a do kraja aprila smenjivaće se mladi sa improvizacijama, amateri sa adaptacijama i profesionalni teatri s autorskim delima. Videće, ko preživi, šta će biti do pošljetka.
Dizalo u liftu, u režiji Velimira Mitrovića, kao jutro po kome se dan poznaje urušilo je sva očekivanja. Gori malj, golgotu i inkviziciju, raspinjanje na točak i konjma o repove od onoga što nas je u Centru za kulturu sinoć zadesilo, niti možemo još jednom da preživimo (još smo imali sreće!) niti dušmanima da poželimo. Rečju: jad, beda i čemer glumatanja pokazao se u punoj mrklini i kosmičkom razmerju.
Po viđenom, Puletić je ismejao Nušića prikazavši ga kao smotanog, matorog perverznjaka koji se ustremio na, iz njegove perspektive, pileĆinu orijaških razmera koju blesavo, besmisleno, po obrascu zvezda diletantskih putujućih trupa iz zabiti zemlje gde ni Bog ne zalazi i glume čemerne svetlosti i mrkline pozorišta kako ih razume i tumači Milica Milša.
Puletić je zbog banalne, čak vulgarne asocijacije iz naslova sve podredio toj bednoj, a nepotrebnoj, suvišnoj, bolesnoj asocijaciji, osim ako dramaturg nije hteo dramatično da unizi Alkibijada Nušu koji, kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta šiparicama što bi glumom da se bave, poručuje da dođu kod njega u kabinet.
Puletić je i publiku umazao drekom. Možda on više od ovoga ne može, kud će više, ali, ima, valjda, nešto što može. Ne mora da bude u domenu dizala, ali može da bude amalin. Za taj posao invencija je suvišna, a to je ono što Puletiću godi.
Možda Puletić misli da je to pozorište i, dabome, u zabludi je kako i koliko samo može neko ko ne misli razumljivim jezikom onoga čime se bavi. Dakle, daleko je to od svake igre, od teatra, od glume, od umetnosti, od života, od svega.
Žao mi je Puletića, ali neko mora da kaže da nije samo car go, nego je razgolićeno pozorište. Ne može u policiji da radi nizak čovek bez dovoljno santimetra u visinu (ne u dužinu, miloj Puletićevim asocijacijama), ko je još video rahitičnog boksera koji pred odsudni meč pije riblje ulje, ili košarkaša od pedlja? E, tako ni Puletića ozbiljan gledalac ne može da zamisli u teatarskom svetu.
Zamislite: Dizalo u liftu! Takvu onanističku spregu ne bi napravio na najbubuljičaviji pubertetlija, tek neće klasici Bukovski, Miler, Silvija Plat, Anais Nin ili mlakonja D. H. Lorens, Džojs u privatnoj prepisci Nori, pogotovu ne decentni Flober, ma niko makar imao mozga koliko ameba.
Zbog naslova – radnja se odvija u liftu beogradskog hotela Moskva u odsustvu "male od palube" – Milša govori bez ikakva opravdanja navodnim hrvatskim, ni novogovorom ni starogovorom, ponajmanje hrvatskim jer se tako ni u vreme Matije Gupca nije govorilo, pa ni u surovo i sirovo Franjino vreme, a Nušićeve dosetke u tumačenju i maštovitosti nesrećnog Puletića primitivne su do mere da glumci u serijalu Kursadžije i kad su najvulgarniji i najnedotupaviji, s montiranim aplauzima i smehom, izgovaraju akademske pristupne besede za ulazak među besmrtnike Francuske akademije nauka.
Verovao sam da je Mihailo Radojičić svojom mediokritetskom, imbecilnom, infatilnom, podzemnom, gnusnom, udvoričkom a fašisoidnom monodramom koja nije govor mržnje, nego cunami idiotluka, Šok, na dnu i da će tamo ostati usamljen, zaboravljen, marginalizovan kao što treba, ali evo, stiže Puletić sa Milšom kao Don Kihot od Manče, taj dobroćudni vitez tužnog lika, na Rosinanti da nam dospe so na rane, e da nikada ne zacele. Zar i dok spavamo treba da se stidimo?
Takav neuspešno abortirani tekst kakav je pusti Puletićev san o dizalu najavljuje teatarske svečanosti na način koji anulira sve napore da nešto imamo u Smederevu, nešto čime ne moramo da se hvalimo jer će svet, makar ovaj naš, u getu bez EU, u Evropi bez Evrope, videti vrednosti stvorenog. Nema nam sreće ni sa Puletićem ni sa Milšom, ni sa takvim shvatanjem pozorišta, ili, možda, provincije. Šta je naumio Puletić na svojoj tezgi da nam ponudi?!
Naravno, Puletić ipak može da ima trupu, makar on i Milša, pa i Nikolina Bogdanović, da glume u svom dvorištu dok i sebi ne dojade, i nije čovek kriv, slatke su zablude, dok se takvim ne pokažu, ali zar Nušićevi dani nemaju selektora? Imaju. Zar nema nikog u tom Centru k. da pogleda ono što će platiti kao glumu, kao umetnost? Ne znam, kao što ne znam šta ti ljudi rade!
Zbog bavljenja Milšom i Puletićem zapostavio sam, reći će, možda, koji gledalac, epizodicu Pikoline, koju tumači, kao da je na prijemnom ispitu, Nikolina Bogdanović. Nisam, čitaoče, zaboravio Nikolinu koja je na vreme htela da rastera publiku, al publika se ne da. Uživa. Ima tako mazohista. Uživaju u neprirodnom, u bolu, u smradu. Ali, razumećeš, uvaženi čitaoče, ništa i niko u predstavi Dizalo… pored upropašćenog sat i po života, nije vredno pomena!
Hajduci su, tvrdi narodni pesnik, jurili Turke na buljuke, a siroti smederevsku pozorišnu publiku – bar onaj deo koji razlikuje rog od sveće – puletići i milše, pa i nikoline ili bilo čije, čoče, rasteraće da je niko više sastaviti neće.
Puletić, koji još nije shvatio da je život ograničen, na prevaru, obraz Nušićevih dana i sramotu onoga ko je predstavu ugovorio, oteo je publici sat i po života, bacio ga u kal. A život se ne vraća.
Milosav Slavko Pešić
Izvor: SDCafe
2 comments
Ovo o Mihailu Radojicicu Soku gnusnoj osobi lisenoj svake étike je odlicno i tacno. Cestitam Milisave
Tekst procitaj na preporuku.Kakav presek i analiza licnosti Mihaila Radojicica Soka gotovo spektakulararna,
ne coveka koji je lazno predstavlja sa dve recenice sa Laznim zasticenim invalidnim projektom kao autor spomenika Ljubi Cupicu.Procitati tekst Spomenik heroju, spomenik prevare