Prošla godina, protekla je, za mnoge Smederevce na ulicima. Što njihovog, što drugih gradova jer su na velika okupljanja širom Srbije išli ljudi iz svih sredina. Tako će, 2025. ostati, ma kakvih ubeđenja svako od nas pojedinačno bio, trenutak u našem postojanju u kome su zabeležene scene kakve nisu viđene decenijama unazad. Na protestima, šetnjama, tišinama, dočecima studenata pešaka, biciklista, maratonaca, okupljao se ubedljivo najveći broj Smederevaca i Smederevki.
Početkom prošle godine, okupljanja su bila česta, ali još uvek ne svakodnevna. Stajalo se u tišini od 11 i 52 i nakon toga kretalo u kraće protestne šetnje, a u prvim redovima su bili studenti, maturanti i prosvetni radnici jer se njihov štrajk i protest vremenski poklapao sa početkom blokada fakulteta. Maturanti Gimnazije su 20. januara izglasali blokadu, dva dana kasnije i učenici Tehničke škole, pa sledećeg i maturanti Muzičke škole „Kosta Manojlović“, a ubrzo su i đaci četvrtog razreda Ekonomsko – trgovinske saopštili da neće biti na nastavi. U takvoj atmosferi, praktično dok nezadovoljstvo građana „vri“, organizovan je i prvi veći, večernji protest u Smederevu. Bilo je to 25. januara – na ulice je izašao ogroman broj građana za smederevske prilike. Jer nije tajna da naš grad važi za „slabo pokretljivu“, u smislu građanske akcije i motivacije prilično učmalu sredinu koja se jako teško odlučuje na sve što remeti svakodnevicu.
Taj, veliki, do tada neviđen, a kasnije će se ispostaviti ne i najveći skup, kao gest podrške studentima, počeo je na raskrsnici Karađorđeve i ulice Kneza Mihaila. Zabeležene scene parirale su, a po mišljenju mnogih sa „podužim šetačkim stažom na demonstracijama“ čak i prevazišle ono što se odvijalo tokom 2000. godine. Istovremeno, smederevski narod se masovno odazvao pozivu na prikupljanje pomoći u vidu hrane, osveženja i higijenskih sredstava za studente u blokadi kojima je potom i dostavljana na nekoliko univerziteta u zemlji.
Naredni protest, održan 2. februara, nadmašio je brojem okupljenih i najveća očekivanja. „Šetnja za studente“ krenula je sa prostora ispred pijace i bilo je teško sagledati kraj tih kolona jer u trenutku kada su prvi redovi pristizali na raskrnicu u ulici Slobode, još je sveta bilo nešto niže u odnosu na početnu tačku…
Devetog februara – ponovo veliki protest, s tim što je okupljanje počelo u ulici Dimitrija Davidovića (Kod Gurmana). Smederevci su nastavili da se odazivaju u velikom broju.
Tih dana, objavljeno je i da studenti biciklisti sa Univerziteta u Beogradu, na putovanju ka Kragujevcu, gde se održavao veliki protest na Sretenje, stižu u Smederevo gde će prespavati. Ali im je smeštaj u Sportskoj hali ostao uskraćen. Kabinetu gradonačelnice molba je upućena 8. februara odakle odgovora nije bilo sve do sat vremena pred dolazak studenata 13. februara, a do tada je smeštaj već uveliko morao da bude obezbeđen i organizovan na drugi način. Taj dan, ujedno i prvi susret Smederevaca sa studentima o kojima je pričala čitava nacija, bio je posebno emotivan. Poštujući simboliku sretenjskog praznika, uručen im je ključ grada jer su, i u Smederevo, sobom doneli duh oslobođenja misli, govora, izražavanja stavova i nezadovoljstva. Doček je priređen tamo gde je ključeve oslobođenog Smedereva Karađorđe dobio u Prvom srpskom ustanku – Kod duda. Noć su proveli u lokalnom motelu odakle su nastavili put ka odredištu na koje su srećno i bez problema stigli.
Smederevci su nastavili šetnje za studente. Četvrta takva je održana 16. februara sa početnim okupljanjem na tri tačke: Leštar, Carina, Karađorđeva ulica. I ponovo je opisan krug povorki po centru grada uz prepoznatljivu buku i „pumpanje“.
Nekoliko dana kasnije, maturanti i studenti su posle tišine otišli na kratko do zgrade suda u Smederevu da zahvale na podršci koju im je prethodno uputio deo radnika pravosuđa i poručili im: „Hvala što niste okrenuli glavu od nepravde“.
Peti skup „Pumpanje sa tri pumpe“ držan je 22. februara i tada su se „Senjak, Carina i Leštar slili u centar grada“ uz prepoznatljive prizore i energiju.
Nedugo potom i naši su maturanti po uzoru na nešto starije vršnjake sa fakulteta odlučili da krenu u svoj pohod – peške do Velike Plane kako bi prolazeći kroz sela na putu do tamo, građane upoznali sa tada aktuelnim temama i ujedno ih, kao i Planjane i Palančane sa kojima su se susreli na ulazu u Veliku Planu, pozvali na veliki protest planiran na 8. mart upravo u Smederevu. Njihovo putovanje proteklo je bezbedno. Time su stekli iskustvo i nezaboravno sećanje za čitav život kome su svedočili i neki od njihovih roditelja.
Studenti maratonci su 28. februara, u okviru akcije ETF-a i trčanja štafetnog ultramaratona bukvalno projurili kroz Smederevo. Ali i tih nekoliko minuta, koliko su ih pratili građani okupljeni kod Centra za kulturu kako bi im predali pripremljeno osveženje i posluženje da im se nađe za usput, bili su dovoljni za još jedan srdačan doček u našem gradu. Ovi studenti su inače 240 kilometara, na smenu trčali do Niša.
Šesta protestna šetnja „Smederevo i dalje pumpa“ 2. marta krenula je istovremeno, u večernjim satima, iz dva suprotna kraja grada – sa Jugova i Carine da bi se obe kolone sastale na uobičajenom mestu, Karađorđevoj ulici. Bio je to još jedan miran i dostojanstven protest bez incidenata. Takvi su uostalom u većini slučajeva i bili u našem gradu, bar do jeseni…
U večeri 7. marta pred veliki, celodnevni protest u Smederevu „Po Đurđa“, priređen je doček za maturante Velike Plane i Smederevke Palanke koji su prihvatili ranije pomenuti poziv. Kod Karađorđevog duda su sačekani uz vatromet.
Narednog dana, satima su se odvijali razni događaji na više lokacija u centru grada pa sve do priobalja Dunava. Na svakom koraku su studenti i građani koji ih podržavaju, na različite načine slali ključne poruke za koje se zalažu. Nakon skoro osam sati od početka, protest je okončan nešto pre 18 časova.
Jedan od ubedljivo najupečatljivijih momenata usledio je 12. marta kada je na glavni gradski trg, uz „Marš na Drinu“, baklje, vatromet, pesmu, suze i smeh, kročilo oko 600 učesnika „Marša na Beograd“. Bili su to studenti koji su iz Niša, peške, putovali ka Beogradu, na veliki skup 15. marta koji će, kako će se kasnije ispostaviti biti prekretnica… Ovoga puta, Sportska hala je studentima bila dostupna za smeštaj.
I samo što su oni otišli, narednog dana, dočekani su kod Centra za kulturu i studenti iz Jagodine. Noć pre toga su proveli u Mihajlovcu, odakle su peške nastavili ka Beogradu kako bi i oni prisusutvovali protestu.
Kao odgovor na ono što se desilo tog 15. marta u prestonici, širom Srbije, pa i u Smederevu, odvijalo se građansko ometanje saobraćaja na pešačkim prelazima. Kako je od popodneva 14. čitavog i 15. marta, bio obustavljen autobuski saobraćaj iz Smedereva za Beograd, naredni protest, „Stanica svesti“, održan je na Lastinoj stanici u Smederevu odakle se nakon dva sata otišlo i do garaže ovog prevoznika.
Mart je okončan protestom „Nećemo ćutati“ na koji je, nakon napada na dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu, Nataliju Jovanović, pozvao Forum smederevskih škola.
Prvog aprilskog dana održan je skup i šetnja prosvetnih radnika. Od Tehničke škole išlo se do „Cvijićeve“ i potom škole „Dositej Obradović“, a povod je bila poruka sa vrha države da će ko ne radi (prosvetni radnici su i dalje bili u protestu, mahom na skraćenim časovima) umesto plate dobiti krompir. Usledila je i još veća uvreda – saopštenje gradonačelnice, inače prosvetne radnice, koja je kolegama poručila da je predsednik Srbije bio široke ruke jer vreća krompira ima veću vrednost od njihovog zalaganja u prethodnim mesecima. I onda ih već u narednim redovima tog saopštenja pozvala na toleranciju?!
Četiri dana kasnije usledio je „otpor čestitih“ i akcija „Korumpir“. Forum smederevskih škola time je reagovao na „jako kulturno saopštenje gradonačelnice“. Učesnici su se okupili kod Gimnazije, dok su na trgu delili „prosvetiteljsku platu“ – krompir. Odatle su otišli do Gradske uprave da gradonačelnici „vrate nezasluženi krompir“. Istovremeno, tom prilikom je Zbor građana Smedereva organizovao popunjavanje zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja na temu obrazovanja i stručnosti lokalnih funkcionera i direktora javnih preduzeća, što je naišlo na veliko interesovanje.
Na sledeći skup pozvali su roditelji maturanata Gimnazije jer je ta škola, u međuvremenu postala i dugo ostala zaključana. Skup „Um caruje, um klade valja“ bio je podrška učenicima i profesorima.
Protest „Otključajmo naše Smederevo“ Forum smederevskih škola je održao uz šetnju i ostavljanje „ključa“ na tri „zaključane adrese“ – Gimnaziju, OŠ „Dr Jovan Cvijić“ (aludirajući na vesti o tome da su prethodnog puta, kada je protestna šetnja došla do ove škole, đaci i zaposleni bili zaključani unutra) i Centar za kulturu čiji je direktor, kako je poručeno, odbio da otključa vrata za organizovanje bilo kog skupa koji nije po volji vladajuće većine.
Trinaestog aprilskog dana, maturanti, studenti i građani, krenuli su peške do Požarevca na protestno okupljanje zakazano u tom gradu.
Prvomajski protest studenata formulisao je i šesti zahtev studenata. „Studenti su uz radnike“ poručeno je i u Smederevu. Šetalo se do keja, gde je bilo kratko podsećanje na studentsku borbu koja se do tada odvijala, njene motive i uzroke. U nebo su poslati lampioni sa imenima poginulih u padu nadstrešnice jer se toga dana navršilo šest meseci od ovog događaja.
Krajem meseca, ponovo su u Smederevo svratili studenti biciklisti – sada na putu za Zaječar ka kome su nakon sat vremena predaha u našem gradu, nastavili putovanje tog 21. maja.
Deset dana kasnije, 31. maja, oko 400 srednjoškolaca i studenata iz Beograda došlo je u Smederevo, gde su i prenoćili na putu ka Požarevcu jer se 1. juna tamo održavao protest. Bio je to još jedan sjajan doček u kome su umori i iscrpljenost šetača ipak bili u drugom planu u odnosu na mnogo pozitivne energije koju su u Smederevo doneli.
Maturanti i Zbor su naredni protest priredili 6. juna u susret izborima u Zaječaru i Kosjeriću. Ovoga puta, u fokusu su bili ratni veterani na čelu kolone. Obratili su se sportisti Miša Bačulov i Vladimir Štimac poručujući da je vreme da razlike među sobom ostavimo po strani, prevaziđemo strah i nastavimo putem koji su započeli studenti.
Uoči „Vidovdanskog protesta“ u Beogradu, u Smederevu je 26. juna održan još jedan skup na kome su, uz poruku „Ustani, Smederevo!“ govorili glumica Gorica Popović, režiser Janko Baljak i profesor ETF-a Slobodan Vukosavić.
Zbog policijske brutalnosti u Beogradu, od 29. juna u Srbiji su počele akcije građanske neposlušnosti. U Smederevu su, nakon protesta ispred Policijske uprave, građani blokirali Karađorđevu ulicu. I ne samo to. Tu su proveli čitavu noć. Blokade su se odvijale i narednih večeri.
Tako je 1. jula, sedam meseci od pada nadstrešnice obeleženo protestom kod Centra za kulturu i sumiranjem činjeničnog stanja da je, u događajima tokom i neposredno pre Vidovdanskog protesta, slobode lišeno i dvoje Smederevaca.
Zato je 1. avgusta, protest počeo obaveštenjem da će se ići sve do kuće u kojoj živi uhapšeni Smederevac kome je određen kućni pritvor. Odatle su učesnici otišli do prostorija SPS iz čijih je redova ministar unutrašnjih poslova i po prvi put, uz upaljene sveće, šesnaestominutna tišina je održana na sred šetališta u ulici Kralja Petra I.
Narednog petka, 8. avgusta, ponovo su odali poštu nastradalima na istom mestu. „Tišinom do izbora“ – bila je noseća poruka ovog okupljanja.
Zbog događaja u Bačkoj Palanci i Vrbasu, represije i nasilja nad demonstrantima, sredinom avgusta još jednom su prošetali građani. Išlo se do prostorija SNS u Smederevu gde su takođe bile okupljene i pristalice vladajuće stranke. Satima je kordon policije razdvajao grupe neistomišljenika. Slični prizori zabeleženi su i narednih večeri.
Komemorativna šetnja održana je i 1. septembra, po uzoru na prethodne iz svakog prvog u mesecu – tiho, uz sveće, bez pištaljki i buke.
U jesen su se, paralelno sa protestima, održavali i skupovi protiv blokada koje su organizovali građani koji podržavaju vladajuću stranku. Pošto su se i ti susreti odvijali pored Centra za kulturu, u više navrata su trajali uz kontraskupove građana koji podržavaju studentske zahteve. Bilo je raznih situacija, donekle i blago komičnih, sve dok se jednom prilikom nije desilo nešto što je potpuno promenilo sliku svih dotadašnjih protesta u Smederevu. Okolnosti nisu baš najjasnije, kao ni to da li je on uopšte bio učesnik ijednog od tih skupova, tek, priveden je jedan muškarac koji je bio sa ženom i troje dece nakon što je, kod glavne Pošte, pokušavao da pređe na drugu stranu Karađorđeve ulice ali se tu nalazio kordon policije. Njegovo sprovođenje do Policijske uprave proteklo je burno, a građani su tu nastavili da protestuju tražeći da on bude oslobođen. Određeno mu je zadržavanje do 48 sati.
Prvi oktobar je doneo obeležavanje 11 meseci od pada nadstrešnice i protestnu šetnju kojoj je, posle duže vremena, prisustvovao nešto veći broj građana. Okupljanje je počelo na Senjaku, odakle se potom nastavilo Karađorđevom ulicom do Gradske uprave.
Pred sam kraj meseca, dočekani su i šetači iz Petrovca na Mlavi, uobičajeno srdačno i sada već prilično iskusno od strane Smederevaca, a stigli su i studenti biciklisti iz Niša.
Pred kraj godine, a zbog uskraćivanja gostovanja Narodnog pozorišta na „Nušićevim danima“, 10. decembra, u večeri svečanog otvaranja održan je protest „Stop cenzuri u kulturi“.
Iz ove hronike može se zaključiti zbog čega je 2025. definitivno obeležena građanskim okupljanjima. Na tim susretima, svedočili smo raznim situacijama. Bilo je gorčine i nade, očaja i vere, besa i radosti, ali najviše zajedništva u jednoj ideji koja i dan danas inspiriše proteste širom zemlje: Vreme je za istinu i dogovornost, pre svega, za korenite promene, za najteže korake, sve one gorke pilule koje smo decenijama na svoju štetu izbegavali i nadasve, za potpunu promenu društva. Boleće. Ali i vredeće.
1 comment
do pobede nad banditsko- izdajničkim režimom