Kada su te, 1965. godine položili ispit zrelosti i krenuli u život, bilo ih je 64-oro. Polovina više nije među nama, i u sećanje na sve njih susret je počeo minutom ćutanja.
Od onih koji su ostali najviše je mašinaca – 24 (11. generacija) dok je metalurga 10 (druga generacija upisanih na taj smer).
Nisu svi bili u prilici da dođu, ali je većina ipak odvojila vreme i malo dobre volje da evocira uspomene na vreme provedeno u srednjoj školi.
Bili su prva posleratna generacija dece rođene u ovom gradu, zatim i prvi đaci u sadašnjoj zgradi Tehničke škole gde su počeli i završili školovanje.
Zanimljivo je da se nastava uglavnom odvijala popodne jer su profesori bili zaposleni u fabrikama pa su pre podne tamo radili. Dva puta nedeljno su imali praksu u Industrijskoj školi, a obavezna je bila i jednomesečna ferijalna praksa u fabrici – svega toga seća se Nikola Tasić Cale koji je i pozdravio ovom prilikom okupljene školske drugove i drugarice.
Većina je još uvek u Smederevu, neki se često susreću dok se sa drugi viđaju mahom na godišnjicama mature, ali su susreti uvek dirljivi. Naravno, ima prijateljstava skolopljenih za čitav život.
Nakon prozivke i fotografisanja u školi, druženje je nastavljeno u restoranu, a rastanak je bio povod za pozdrav uz najbolje želje i nadu da će se ponovo okupiti.
1 comment
Bravo za SDCafe! Nije baš tipično da se đaci neke srednje škole sastanu i posle 60 godina od matururanja! Ovde u Smederevu ima nas nekoliko entuzijasta, koji u želji za sesretima đaka, načito onih koji ne žive u Smederevu, ni u Srbiji, organizujemo susrete, na 5 godina – jubilarne, a u posledenje vreme – i svake godine! Da, i ovaj jubilarni susret đaka Tehničke škole protekao je – dirljivo, ali, veselo i sa željom za nove susrete. Živeli!