Prethodnog puta smo pričali o tome da postoji posebna veza između čoveka, metala i vatre, oivičena kovačkim zanatom, a među tim, drevnim veštinama, zahvaljujući čijim tragovima danas spoznajemo prošlost, jer su muzeji puni razne grnčarije i posuda koje su dočekivale i sa ovog sveta ispraćale ljude milenijumima, jeste upravo i ono čime se bavi naš sledeći sagovornik.
Smederevac Vladan Kostić bavi se izradom keramike šest godina. Osnove je učio u jednom ateljeu u prestonici, da bi dve godine kasnije rešio da kupi točak. Kod kuće je pravio predmete, a onda ih nosio u Beograd na pečenje. Kako kaže, svakoga dana “vrti”. Interesovanje za ovu veštinu kod njega ne jenjava, naprotiv. Sve kreće u detinjstvu i svako od nas je, kroz igru sa plastelinom ili glinom rado provodio sate. Očigledno postoji nešto iskonsko u čoveku što nas privlači tom umeću nastalom pre svega iz realne potrebe, ali je ljudska ruka vremenom uspela da od posude za puku upotrebu, napravi dekorativne predmete.
Voleo bih da živim od ovoga, da jednoga dana ostvarim nešto u vezi sa tim, krenuo sam ka tome. Počelo je rano. Od malih nogu sam radio sa glinom a nisam nikada imao točak pa sam skupljane pare ostavljao sa strane i platio kurs keramike i tako je sve krenulo. Naravno, kurs nije dovoljan sam po sebi i ovo je veština koja se usavršava neprekidno. Kao i sve u životu, tako je i ovde potrebno mnogo strpljenja. Jako je zanimljivo i moram da priznam, vremenom, samo imam želju da pravim sve veće i ozbiljnije predmete. Potrebno je i dosta rada na tome – priča nam Vladan.
Nekada pravi za svoju dušu – ono što on u tom trenutku želi, u drugim situacijama radi po narudžbinama ono što su drugi poželeli jer su ovakvi proizvodi često odabir za poklon u raznim prilikama i povodima. Najviše se traže šolje, činije, tacne ili različiti ukrasni predmeti.
Na pitanje šta je naizazovnije od prvog do poslednjeg trenutka nastanka nekog od tih predmeta, naš sagovornik kaže: Sve! Nema tu laganog posla koji ću ja čas posla da uradim, zapravo to nije tako lako. Ima tehnika koje traže dosta vremena kako bi ispalo ono što ja želim. Dugo radim na nečemu, ali kada se desi da pogledam sa strane i vidim da nije to to, skinem to, iako sam radio sat i po i bole me leđa, uzmem novu glinu, krenem ponovo da je mesim i stavljam na točak. Sve je to stvar izazova. Neko bi možda odustao, ja nisam. Volim da isteram stvari do kraja. Naravno, zavisi i od toga kakav mi dođe dan. Ali svakako ću ponavljati izradu sve dok mi se ne dopadne krajnji rezultat.
Nama, laicima, to možda izgleda isto, ali postoji razlika između izrade grnčarije i keramike. Glina koja se upotrebljava za keramiku peče se na 1250 stepeni i to u završnoj fazi jer se pre toga, osam sati peče na temperaturi od 800 stepeni, a između toga se glazira. Grnčari koriste drugačiju glinu koja se peče samo jednom i na nižim temperaturama.
Ja mislim da može baš svako da se okuša u ovome. Prvih meseci učite sve radite sa stola, posle toga tek dobijate poziv za točak. Zapravo je taj deo komplikovan i težak pa ljudi često odustaju i nastavljaju da rade na stolu i tako prave svoje predmete. Ja sam se odlučio za ovaj, komplikovaniji način. Ali često ostaju na tom radu na stolu. Znam za primere ateljea koji 12 godina predmete i dalje radi sa stola, čak i šolje prave iz ruke. Mene je točak ipak više privlačio – dodaje Vladan. Urađene predmete nije brojao, a svakako ih je bilo dosta. Ljudi vole da vide i imaju nešto posebno, drugačije, ali se dešava da cena u ovakvim slučajevima nije adekvatna vremenu uloženom u rad. Našem sagovorniku pak to, za sada nije najvažnije jer on, samo želi da nastavi da stvara.
Cena je kod mene dosta niža od nekih drugih ljudi koji se bave keramikom, za sada uspevam da kupim glinu da imam za rad i da obezbedim sebi, to mi je trenutno dovoljno. Ima ko drži visoke cene, ja trenutno ne radim tako, gledam da izađem ljudima u susret, da to bude dostupno većem broju ljudi. Videćemo, ako se nešto promeni kako će biti i kako će to izgledati kada ostvarim plan u uskoro sve to podignem na viši nivo. Kada bih u ovom trenutku mogao da biram, ja bih odabrao da se potpuno posvetim keramici. Sada nije moguće zbog peći koju nemam, imam i posao koji traži osam sati vremena svakog dana, ali se nadam da ću uspeti da napravim svoju radionicu, peć stiže za dva meseca.
Veliku podršku Vladan je dobio u smederevskom Udruženju Slovenaca Martin Krpan gde su pokrenuli radionice keramike. To je lepo druženje, kreativno, radionice su otvorenog tipa i može da se priključi ko želi.
U razgovoru o tome zašto su zanati postali sve ređi i zapostavljeni kada je u pitanju interesovanje i odabir buduće profesije kod mlađih, Vladan kaže da takva zanimanja uglavnom znače isprljane ruke, posebnu posvećenost ali i neminovnu neizvesnost jer se često svode na samostalne poslove i opstanak na tržištu. Ipak, njegova poruka
Čime god da želite da se bavite, ulaganja nisu mala. Zato ide sporo, to je tako za sve zanate. Ljudi su oprezni, ja to razumem i ja sam takav. Pa ipak, poručujem da treba samo ići napred, bez straha, polako. Ukoliko nekoga zanima izrada keramike može slobodno da mi se obrati, naći će me na društvenim mrežama, imam profile pa možemo da se sretnemo negde u gradu I popričamo o svemu što ih zanima. Tu sam uvek prvi da podržim svakoga. Rado ću izaći u susret – poručuje Kostić. Šta nam je sve još zanimljivo ovom prilikom ispričao, pogledajte u video reportaži:
Projekat „Dar u rukama“ je sufinansiran na Konkursu za proizvodnju medijskih sadržaja u oblasti javnog informisanja 2025. od strane Grada Smedereva. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju stavove sufinansijera.