Home InfoHronika AFERA „SARTID“: Najveća pljačka veka u Srbiji (I DEO)

AFERA „SARTID“: Najveća pljačka veka u Srbiji (I DEO)

redakcija

Prodaja „Sartida“ američkom „Ju-Es stilu“ jedna je od spornih, prema zahtevu Evropske komisije, koja je prošle godine uputila pismo vladi Srbije tražeći odgovore o 26 privatizacija i drugih spornih poslova. Srbija je potpisnik više međunarodnih dokumenata čiji cilj je borba protiv korupcije. Svaka naredna preuzeta obaveza je bila preciznija i obuhvatnija.Tako, dokument koji su predstavnici naše države potpisali – Konvencija UN protiv korupcije iz Meksika 2003. – govori o korupciji u pravosuđu, javnim preduzećima, politici, ali i u privatnom sektoru. Tako je red došao na razotkrivanje Afere „Sartid“.


Istorija Sartida

Železara Smederevo nastavlja tradiciju proizvodnje gvožđa i čelika i razvoja metalurgije na ovim prostorima, čiji su koreni postavljeni pre gotovo 100 godina.

Početak metalurgije u našoj zemlji vezuje se za Srpsko Akcionarsko Rudarsko Topioničko Industrijsko društvo, skraćeno SARTID, koje je osnovano 20. februara 1913. Bilo je to mešovito akcionarsko društvo manjinskog srpskog kapitala i većinskog kapitala stranih akcionara. Na prostoru pored Dunava, kilometar i po uzvodno od Smedereva, izgrađeni su prvi pogoni predratne železare: kovačnica, valjaonica lima, pocinkovaonica, Simens-Martinova peć, livnica čelika i valjaonica profila. Tako počinje eksploatacija i prerada železne rude, izrada čeličnih konstrukcija za mostove, opravka vagona i brodova, a u ratnim vremenima radilo se i u službi odbrane zemlje.

U Železari Smederevo, kako se fabrika zvala posle Drugog svetskog rata, 1946. godine izgrađena je još jedna SM peć, druga valjaonica lima i elektrolučna peć, a kapacitet železare narastao je do tada neverovatnih i rekordnih 100.000 tona godišnje.

Godine 1960. Železara menja ime u „Rudnici i železara u Smederevu“. Godine 1962. doneta je odluka o izgradnji Nove železare na lokaciji u Radincu, a kamen temeljac položen je 15. maja 1964. godine. Projektovan kapacitet iznosio je 1,4 miliona tona.

Godine 1969. ime je promenjeno u „Metalurški kombinat Smederevo“, skraćeno MKS. U njemu se između 1971. i

1979. godine puštaju u rad novi pogoni: Aglomeracija, Visoka peć, Konvertorska čeličana, Hladna valjaonica i Topla valjaonica. Rekordna proizvodnja 1989. godine je oko milion tona tečne faze.
Prvobitno ime fabrike – SARTID sa obeležjem godine nastanka 1913. vraćeno je 1992. godine. Posle pet godina, 1997. godine SARTID 1913 postaje Koncern crne metalurgije SARTID a.d. sa tržištem u oko 20 zemalja.

U martu 2002. godine Vlada Republike Srbije, U. S. Steel i SARTID a.d. potpisuju u železari Pismo o namerama i strateškom partnerstvu. 12. septembra 2003. U. S. Steel je kupio SARTID a.d. u stečaju, a u narednim danima i četiri njegova društva. Registrovana je kompanija U. S. Steel Serbia, d.o.o.

Železara Smederevo sa pogonima u Šapcu i Kučevu u vlasništvu je Vlade Republike Srbije od 31. januara 2012. godine. Privredno društvo za proizvodnju i preradu čelika „Železara Smederevo“ d.o.o. registrovano je 10. februara 2012. kod Agencije za privredne registre.

POČETAK PRODAJE SARTIDA

Korupcija u Sartidu je jedna od najvećih afera koja je uzburkala našu javnost. Prodaja Sartida a.d. izvršena je u toku stečaja te kompanije koja je zajedno sa još šest zavisnih preduzeća otkupila kompanija US Steel Košice, koja posluje u sastavu američke kompanije US Steel. Kupoprodajna cena od 21,3 miliona dolara se učinila mnogima niska, a pogotovo posle saznanja da je kupac oslobođen svih dugova, koji su se u to vreme procenjivali na 1,7 milijardi dolara. Po svemu sudeći radilo se o krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši tadašnji predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit.

IZVEŠTAJ SAVETA ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE O PRODAJI „SARTIDA“

Uvidom u sudska dokumenta i na osnovu komunikacije sa Sudom, Savet za borbu protiv korupcije načinio je izveštaj u kome su konstatovane sledeće činjenice:

1. Trgovinski sud u Beogradu vodi šest predmeta stečaja i to nad preduzećem „Sartid 1913“ i njegovih pet zavisnih preduzeća i to: „Sartid stara železara“ Smederevo, „Sartid beli limovi“ Šabac, „Sartid – Veljko Dugošević“ Kučevo, „Sartid slobodna zona“ Smederevo, „Sartid luka“ Smederevo.

2. Viši trgovinski sud u Beogradu doneo je samo jedno rešenje o delegaciji nadležnosti i to rešenje VII Su 17/02-46 od 25.07.2002. godine kojim je izvršio delegaciju Trgovinskog suda u Beogradu za postupanje u postupku stečaja nad „Sartid 1913“ Smederevo. Za ostala preduzeća(5), Viši trgovinski sud i Trgovinski sud u Beogradu nisu dostavili niti su u svojim izveštajima naveli da su doneta rešenja o delegaciji što znači da je u stečajnom postupku nad preduzećima „Stara železara“, „Beli limovi“, „Veljko Dugošević“, „Slobodna zona“, „Luka“ postupao Trgovinski sud u Beogradu, koji nije nadležan. U smislu člana 8 navedenog Zakona, stečajni postupak sprovodi sud na čijem je području sedište dužnika. Trgovinski sud u Beogradu nije nadležan, jer se sedišta navedenih preduzeća ne nalaze na području ovog suda.

3. Viši trgovinski sud nije jasno dao razloge zbog kojih je izvršena delegacija Trgovinskog suda u Beogradu u predmetu „Sartid 1913“. Ovo je trebalo obrazložiti kako bi se isključila mogućnost da je predmet „namešten“ Trgovinskom sudu u Beogradu, ovo tim pre što za ostala preduzeća nisu urađena rešenja o delegaciji pa nije jasno kako je stečaj sproveden od strane Trgovinskog suda u Beogradu.

4. U stečajnom postupku zakonski je regulisan redosled radnji koje se preduzimaju od strane organa stečaja, jer određene radnje ne mogu se preduzeti dok se ne preduzmu prethodne radnje iz tog redosleda. Tako se nakon otvaranja stečajnog postupka prvo preduzima radnja uvođenja stečajnog upravnika u dužnost u smislu člana 96 navedenog Zakona. Jedna od prvih obaveza stečajnog upravnika je da se izvrši inventarisanje odnosno da se utvrdi imovina stečajnog dužnika u smislu člana 61 navedenog Zakona. Zbog toga se odmah nakon otvaranja stečaja vrši popis celokupne imovine i sačinjava završni bilans dužnika sa danom otvaranja stečaja i taj završni bilans ustvari predstavlja početni stečajni bilans. Na taj način se dobija potpuna finansijska slika dužnika ali se na taj način takođe štiti popisana imovina od krađa u stečaju. Sud je pre prodaje dužnika, dužan da utvrdi ko su poverioci, jer svrha stečajnog postupka je što povoljnije namirenje poverilaca koji moraju biti utvrđeni (imenovani rešenjem) i koji imaju prava učešća u stečajnom postupku preko Odbora poverilaca. Trgovinski sud nije dao podatke da je sud u svih šest predmeta izvršio sve navedene radnje pre izvršene prodaje (naprotiv sud je u izveštaju naveo da u predmetu „Sartid 1913“ nije mogao da uradi rešenja o potraživanjima, zbog nedostatka vremena – strana 7 izveštaja suda). Međutim prema datumima otvaranja stečaja i datumu izvršene prodaje jasno je da te radnje u svih šest preduzeća nisu mogle biti izvršene (u pet preduzeća to je vreme od četiri dana do četiri meseca). Iz ovoga proizilazi da je za vreme vođenja stečajnog postupka moglo doći do otuđenja imovine, do krađa, do prisvajanja, do poklanjanja, zbog čega se u javnosti pojavljuju spiskovi nepokretne i pokretne imovine koja nije bila predmet prodaje i predaje kupcu. Sud je imenovao Odbor poverilaca rešenjem od 27.03.2003. godine, međutim ovaj organ do prodaje dužnika nije se konstituisao, niti je zasedao u smislu člana 68 navedenog Zakona (radi u sednicama).

5. Pre prodaje dužnika sud je morao da u Službenom glasniku objavi oglas o otvaranju stečaja u smislu člana 89 Zakona i da u oglasu pozove poverioce da u roku od 60 dana prijave svoje potraživanje u smislu člana 90 Zakona i da prijavljena potraživanja ispita na ročištu za ispitivanje potraživanja u smislu 124 Zakona. Tek nakon održavanja ročišta za ispitivanje potraživanja sud utvrđuje ko su poverioci stečajnog dužnika, čije interese sud mora da štiti, jer to je svrha vođenja stečajnog postupka. Iz predmeta stečaja utvrđeno je da su stečajevi nad „Sartid stara železara“ i „Sartid beli limovi“, otvoreni dana 27.11.2002. godine i da su oglasi o otvaranju stečaja objavljeni u „Službenom glasniku“ 19.12.2002. godine, da je stečaj nad preduzećem „Sartid Veljko Dugošević“ otvoren dana 19.12.2002. godine, a da je objavljen dana 3.01.2003. godine, da su stečajevi nad „Sartid luka“ i „Sartid slobodna zona“ otvoreni 24.03.2003. godine, a da su objavljeni dana 4.04.2003. Ovi datumi su dati samo kao ilustracija da za vreme od dana otvaranja stečaja pa do dana prodaje, fizički nisu mogle da se obave sve radnje iz navednog redosleda radova koje je sud bio dužan da izvrši da bi mogao da oceni koji način formiranja stečajne mase je najpovoljniji za poverioce.

6. Stečajna masa se formira na dva načina i to unovčenjem pojedinačne imovine dužnika i prodajom dužnika. U smislu člana 129 navedenog Zakona sud može odlučiti da se dužnik kao pravno lice izloži podaji, ali pošto prethodno pribavi mišljenje poverilaca i stečajnog upravnika na osnovu procene, pod uslovom da se na taj način postignu povoljniji uslovi za namirenje poverilaca. U svom izveštaju na pitanje da li je pre odluke suda o prodaji dužnika pribavljeno mišljenje Odbora poverilaca, Trgovinski sud je odgovorio da nije propisana obaveza suda da sud prethodno pribavi mišljenje Odbora poverilaca (strana 8).
U smislu člana 129 navedenog Zakona da bi sud mogao da donese odluku o prodaji dužnika moraju se ispuniti kumulativno sledeći uslovi:
– da stečajno veće pribavi prethodno mišljenje poverilaca ,
– da stečajno veće pribavi prethodno mišljenje stečajnog upravnika,
– da se izvrši procena stečajnog dužnika,
– da se prodajom dužnika postignu povoljniji uslovi za namirenje poverilaca.

Od svih gore navedenih uslova, Sud je pribavio samo mišljenje stečajnog upravnika.
Sud nije izvršio ni pravilnu procenu imovine dužnika. U svom odgovoru na pitanje zašto je vršena procena po metodi diskontovanja novčanih tokova, sud je naveo da je imenovao veštaka i da je dao nalog da se proceni imovina dužnika jer da sud nema znanja potrebna za procenu. Međutim Ekonomski institut nije vršio procenu imovine jedinim mogućim metodom u stečaju – procenom likvidacione vrednosti – nego je izvršio procenu diskonta novčanih tokova, što je neprimeren metod kod procene imovine stečaju.
Prema tome sud nije mogao da izvrši prodaju dužnika, a da ne izvrši sve gore navedene radnje jer bez tih radnji sud nije mogao da proceni, odnosno utvrdi, da li će poverioci prodajom dužnika kao pravnog lica biti povoljnije namireni.

7. Sud nije odgovorio šta su bila merila upravnika i suda da (ionako veoma malu procenu vrednosti kapitala) umanji prodajnu cenu skoro na trećinu i da ugovor zaključi na taj iznos bez ikakve neposredne pogodbe. Neposredna pogodba u smislu člana 129 Zakona, ne znači da je sud ograničen na pogodbu samo sa jednim potencijalnim kupcem. Cilj stečajnog postupka je postizanje što veće cene dužnika, radi povoljnijeg namirenja poverilaca te bez obzira što u navednom članu nije izričito predviđeno da se prodaja javno objavi, bilo je neophodno izvršiti javno oglašavanje prodaje i nakon prikupupljanja ponuda u ostavljenom roku, pristupiti neposrednoj pogodbi. Stečajni sud nije oglasio nameravanu prodaju, niti je uzeo u obzir sva pristigla pisma o namerama, nego je izvršio prodaju privilegovnom kupcu (pismo zainteresovanosti uputio je sudu LNM – prilog 2).

8. Na pitanje da li je stečajni sudija učestvovao u prodaji, Sud je odgovorio da stečajni sudija nije trebalo da učestvuje u prodaji dužnika.

U smislu člana 56 Zakona, stečajni sudija je nadležan po svim pitanjima u vezi sprovođenja stečajnog postupka, jer stečajni sudija vrši nadzor nad radom stečajnog upravnika i daje mu obavezna uputstva, zbog čega je upravnik dužan da obaveštava sudiju o svojim radnjama koje se tiču postupka i namirenja poverilaca.Prodaja pravnog lica je način formiranja stečajne mase te je stečajni sudija morao da bude obavešten o nameri za preduzimanje te radnje i da u kontroli rada stečajnog upravnika da svoju saglasnot na taj način formiranja stečajne mase.

Očigledno je da stečajni sudija nije učestvovao ni u jednom od gore navedenih stečajnih postupaka.

9. Iz izveštaja suda proizilazi da je Tužilaštvo tražilo da sud dostavi predmet stečaja kako bi se odlučilo o podizanju zahteva za zaštitu zakonitosti koji su inicirali mnogi poverioci. Po zahtevu Javnog tužilaštva, sud nije dostavio stečajni predmet. Sud je dostavio samo rešenje, iako je znao da mora da dostavi predmet, jer se iz rešenja ne može u smislu člana 404 st 1 tačka 1 ZPP, koji se primenjuje u smislu člana 12 Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji,utvrditi da li je bilo bitnigh povreda postupka. Ovim je onemogućeno ostvarenje prava poverilaca na vanredni pravni lek.

10. Svakom sudiji je poznato da za šest premeta, uz sav drugi posao u stečaju, nije moguće za samo jedan dan i to 28.03.2003. godine (petak) pročitati mišljenje i predloge stečajnog upravnika da se stečajni dužnici (6) prodaju kao pravna lica, da se istog dana uporedi procena EI i predlog upravnika u odnosu na cenu, da se istog dana pronađu merila po kojim je je upravnik umanio izvršenu procenu od strane EI , da se istog dana donese odluka u Veću da se stečajni dužnici prodaju i da se istog dana zaključe ugovori o prodaji.odnosno dva dana kasnije (vreme vikenda). Kako je moguće da se u dva preduzeća otvori stečaj dana 24.03.2003. godine, a da se prodaja stečajnih dužnika izvrši 28.03.2003. godine.

GRUBE POVREDE ZAKONA

– da je sud zloupotrebama svojih ovlašćenja propustio da sprovedene stečajne radnje koje su se morale sprovesti pre donošenja odluke o prodaji stečajnog dužnika,

– da je imovina stečajnog dužnika u postupku stečaja bila potpuno nezaštićena, što znači da se ne zna, niti će se ikada saznati, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika i da li je sva imovina predata kupcu, ili je neka imovina prisvajana i od koga,

– da je sud radio „tajno“, jer nije javno oglasio prodaju stečajnih dužnika neposrednom pogodbom, kako bi kupovina bila dostupna svim zainteresovanim licima,

– da je kupovina „nameštena“ određenom kupcu, za određenu cenu bez ikakve pogodbe,

– da su prava poverilaca povređena, jer su poverioci onemogućeni da ostvare svoja prava predviđena Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji (da se steknu uslovi da se potraživanja naplate u povoljnijem iznosu),

– sud je prekršio prava poverilaca iz člana 6 st. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na zakonito i pravično suđenje u građanskim stvarima), kao i pravo iz člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na mirno uživanje imovine, jer imovina poverilaca se nalazi u stečajnom dužniku).
Zbog ovakvog rada suda, a radi stvaranja drugačije klime u sudovima u odnosu na stečajne predmete potrebno je:

– dostaviti izveštaj Ministarstvu pravde i Vladi,

– dostaviti izveštaj „Sartid“ svima Trgovinskim sudovima u Srbiji,

– dostaviti izveštaj „Sartid“ Vrhovnom sudu Srbije,

– dostaviti izveštaj Javnom tužiocu Srbije.

…nastaviće se

 

Izvor: Pravda

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!