Glavni junaci ove priče su braća koja su odlučila da se uhvate ukoštac sa raznim izazovima kako bi postali „svoji na svome“. Nije lako nikome ko želi da sopstvenim radom opstane u surovom svetu tržišta, a pogotovo to nije bilo jednostavno za mladiće koji su tada imali svega 23, odnosno 19 godina. Trebalo je krenuti od nule, u poslu o kome nisu znali mnogo. Ali su imali i više nego dovoljno rešenosti da se bore. Sve je počelo 2022. godine, u centru grada. Tu, u Karađorđevoj ulici, jedan kafe postaje njihov poduhvat – „Enzo caffee & desserts“. Filip i Nemanja, tako su krenuli putem koji će zauvek promeniti njihove živote…
Najpre im se činilo da bi trebalo da počnu kao deo neke franšize. Ubrzo se ispostavilo da to nije idealno rešenje pa su rešili da ipak sve pokrenu sami.
Odlučili smo da se sami upustimo u sve to, bez njihovog imena. Na kraju krajeva, razmišljali smo – radićemo, šta je tu toliko teško da ne možemo sami? Ja sam pre toga već radio na nekim mestima, bio u građevinskoj firmi, znam kako izgleda težak rad. Ali nijedan od tih poslova me nije ispunjavao. Nemanja je bio baš mlad, bavio se fudbalom i oduvek nam je bila želja da mi nešto napravimo. Da po nečemu postanemo prepoznatljivi – priča nam Filip. Na pitanje šta je u tom trenutku bio njihov najveći strah, odgovara odmah da su se najviše plašili neuspeha. Ipak, njihova majka je bila prvi oslonac. Ona radi u Nemačkoj i tamo su, u slučaju da sve propadne uvek mogli da odu i zarade za hleb. To je bio plan B. Na sreću, nije bilo potrebe da se za njim posegne, a časovi nemačkog koje su pohađali za slučaj da će morati da rade u inostranstvu, dobro su im došli u ugostiteljstvu.
Našli smo lokal. Kirija, potrebne finasije, sve je to bilo ogromno ulaganje za nas. Svako zna da ti nabroji deset razloga zbog kojih to ne treba da radiš. Ali sam ja seo i našao bar još toliko dobrih razloga „za“. I uvek nas je vodila ta druga, pozitivna strana. Da, biće teško. Međutim, ako uspemo, rešili smo najvažnija pitanja u svom životu tog trenutka, ali i za budućnost, za naše porodice.
To je poseban tempo. Sve moramo da rešavamo sada i to za odmah, 16 sati treba da budete dostupni za sve, ali bili smo ambiciozni,mladi i sve smo stizali. Sećam se, tada sam ja prvu smenu radio u kafiću, a Nemanja u kuhinji. On popodne ode na trening, a ja onda nastavim umesto njega još jednu smenu u kuhinji…Tako je funkcionisalo – priča nam Filip. Uz sve to, on je dijabetičar, što zahteva poseban ritam i oprez ali njegova odlučnost nije dozvoljavala da ga to omete.
Bilo je baš teško. Posao nismo znali uopšte, tek ja sebe nikako nisam video u kuhinji. Veliki deo u svemu tome ima naša majka koja nas dvojicu nije videla kao ljude kojima život prolazi u nekoj fabrici… Verovala je da treba da pokušamo, ako ne uspemo, snaći ćemo se na drugi način. Uspeli smo našim trudom i željom. Sve je dobro ispalo, a da bi tako bilo, najvažnija je želja. Nema tu „ja to ne mogu“. Nema onoga „sutra neću na posao“. Ja svaki dan moram u nabavku. Zna se, to je moja dužnost. Ako sam u subotu uveče izašao i bio u gradu do četiri ujutru, u sedam svakako moram da krenem u nabavku. To je moja odgovornost, pravimo hranu i sve mora uvek da bude sveže.
Stalno si tu, nema da se putuje, ide negde na duže i slično. Može, na smenu. Ali uglavnom gledamo da budemo zajedno na poslu. Meni je to ušlo u krv, ja sada sebe ne mogu da zamislim kako kod kuće provodim dva slobodna dana. Pa mi i za Božić idemo u „Enzo“ makar da popijemo kafu pa onda na zajednički porodični ručak. Nema bolovanja, slobodnih dana, odsustva… Filip je u početku sigurno više gurao tu stvar, ja sam bio mlad ali me je on kao stariji brat „vukao“. Možda je u početku nisam ni bio svestan toga koliko je to ozbiljna obaveza. Tu je njegova uloga bila presudna. Kako čovek sazreva, postaje svesniji. Tek kasnije sam shvatio da će ovo biti za naše porodice, za ceo život. I da je dobro što radimo za sebe – kaže Nemanja.
Pored svega pomenutog, za uspeh je, dodaju obojica, važno i da se ne opustiš nakon što zarada kreće da pristiže. „Nisi nikakav gazda“ i dalje si radnik, nemoj od prvih para da poletiš da kupiš skup automobil ili da trošiš na luksuzna letovanja – ne ide tako, nećeš ništa postići jer te stalno čekaju nova ulaganja i zahtevi; nećeš opstati ako ne radiš kako treba, smatraju Filip i Nemanja. Važno je da slušate instinkt ali da uvek budete oprezni i da u obzir uzmete i stvari koje vam možda ne bi ni pale na pamet da će se pojaviti kao prepreka. Sve mora da se previdi. Kada to naučite iz sopstvenog iskustva, onda onaj put s početka ovog teksta, izgleda znatno lakše, a i otvara se tako da vam nudi raskrsnice i više mogućnosti. Filip i Nemanja su brzo odlučili da sebi postave novi cilj. Otvoren je i restoran u blizini pijace.
Mi smo sanjali o tome da imamo restoran. Posle tri godine rada smo shvatili da smo spremni za taj, naredni korak. U suštini posao je isti. Proizvodimo testo, prodamo testo. Kupimo flašu vina, prodamo je. Kupimo meso, spremimo jelo, prodamo ga. Takva je teorija na papiru. U praksi je ipak to drugačije. Tek kad smo otvorili restoran videli smo izazove koji nas čekaju ali smo sada bili mnogo spremniji. Ovde je jako lep enterijer, parking mesto sa zadnje strane, lift imamo kako bi svima bilo dostupno, a ulazak u restoran je sa dve strane iz ulica 17. oktobra i Vojvode Putnika. Hteli samo da to bude prijatan i udoban prostor, svetao, prostran – kaže Filip. I zaista, u „Enzu“ sami birate da li ćete pogledom ispratiti užrbanost gradskog života koji se odvija ispod vas ili ćete birati pogled ka prozorima sa kojih se vidi zelenilo krošnji drveća. Planiraju ova dva momka da od naredne sezone za goste otvore i baštu na toj „zelenijoj“ strani, zatim da ponude i nešto sasvim novo u gradu – mogućnost potpuno privatnog boravka u restoranu gde će moći da se odvijaju poslovni susreti i poverljivi razgovori. Ko ne želi da sedi u sali restorana pored ostalih, imaće mogućnost da zakaže privatni sto i biće sami u toj prostoriji – objašnjava Filip.
Na pitanje kakvi su Smederevci gastronomi, šta najčešće biraju za obrok, on kaže da je to pre svega tradicionalna kuhinja.
Smederevo traži srpska jela, roštilj, meso, da to bude lepo spremljeno, da može da se popije dobro vino i na kraju neki ukusan kolač. Mi nudimo sve to, ukusi su različiti i ponuda. Od vrhunskih pasti i rižota, najboljih ćevapa ili jako dobrog bifteka. Imamo dobavljače po celoj Srbiji, pa su nam na meniju i riba, lignje na žaru. Bukvalno imamo sve što ozbiljan restoran treba da ima u ponudi. Da li je dete došlo da pojede ćevape, picu ili pastu neki dečiji meni je svakako tu. Baš kao što žena u treningu želi Cezar salatu ili nam je došao muškarac koji je naporno fizički radio celog dana i želi porciju od 400 grama mesa. Porcije su obilne, cene pristupačne, pažljivo sve to biramo.
Mnogo faktora utiče na to da li će neko otići u restoran ili ne, objašnjavaju nam naši mladi sagovornici i ta priča je svakako zanimljiva jer otkriva detalje koje nama, van sfere ugostiteljstva, sigurno nikada ne bi pali na pamet.
Mi kao nacija smo mnogo veliki potrošači. I dole u kafiću i ovde u restoranu, na posećenost utiče bukvalno sve. Od toga da li se suprug posvađao sa ženom, da li je dete dobilo peticu, položilo ispit, da li je odigralo super utakmicu, da li je subota, sija sunce ili pada kiša. Dešava se da na 35 stepeni da nema nikog. Onda padne kiša i lokal bude pun. Desi se da niko ne uđe tri sata, a onda narednih sati ne znamo gde ćemo pre. Takav je posao, nepredvidiv. Nama je dovoljno ovo što sada imamo. Kada već pričamo o posećenosti, razlika je ogromna kada se u našem gradu odvijaju neke manifestacije. Mi, u Karađorđevoj, kad je defile za „Smederevsku jesen“ radimo najbolje na svetu. Kada su u Centru za kulturu festivali, manifestacije, bioskopske projekcije ili dešavanja u tvrđavi, mi radimo perfektno. Živnemo tih dana. Ima posla i inače ali kada su takve prilike, ceo grad, svaka delatnost, drugačije živi. Nije prazna priča da je ovo grad predodređen za turizam. Jednostavno, to se oseti i finansijski, a i atmosfera je drugačija – kaže Filip.
Nekim mladim ljudima koji imaju ideju ali nemaju hraborsti da počnu da je ostvaruju, Paunovići poručuju da ne potrebno slediti sebe, sopstveni osećaj i veru u to da može da se uspe. Njih su osim majke, bodrili i prijatelji pa je važno i da okruženje deli veru u vas…
Meni je uvek bio cilj da se ide do kraja. Potrebno je dati sebe 100%, da nema kajanja i da se posle 10 godina ne pitaš šta bi bilo da si ipak pokušao… Daj sve od sebe, uvek će se nešto naći. Tamo gde se uložiš maksimalno, dođe i uspeh. Treba rizikovati u životu. Ako ti osećaj govori da si baš ti taj za to nešto, onda moraš da probaš. Ako baš ne ide, uvek možeš da odustaneš i probaš negde drugde. Ali za dalji život učiš. Iz svojih grešaka i iskustva – ističe Nemanja.
Njegov stariji brat takođe ima poruku:
Bitno je da sebi usadiš ideju i kažeš to tako mora da bude. Da ne obraćaš pažnju na to što je mnogo pesimizma u narodu. Ljudi su ljuti, mrzovoljni, nervozni, spuštenih obrva, neljubazni. Ne treba to da vas demotiviše. Vreme mora da pokaže sve. Kao kad zasadiš drvo. Rezultate nečega što uradiš ne vidiš odmah. I ne vidiš ih možda ti, ali neko pored vidi. Sam sebi si najteži protivnik. Nas smo dvojica, pa smo oslonac jedan drugom ali znam da je mnogo poslova puklo zato što u ključnom trenutku nije bilo te neke druge osobe da ti kaže da će biti bolje sutra. Ljudima je potrebno da to čuju.
Najteže je raditi sa ljudima
Naravno, razne su tu muke bile, teško je raditi sa ljudima. Najviše zbog toga što se taj naš prvi, odnosno posao u kafiću, doživljava kao nešto što baš i nije stvar prestiža. Zato tu žele da rade samo oni koji su u prolazu, deca, omladina, za njih je to privremeno, a nama su bili potrebni ljudi koji žele da ostanu. Što se tiče finansija, plate su ozbiljne, odlično zarađuju. Ali kao da je roditelje sramota da im dete radi u kafiću. Zato smo imali veliki problem, da se nađe adekvatno osoblje. Sada kada je restoran tu, to je druga priča, nemamo tih problema. Sve to deluje mnogo ozbiljnije pa i drugi ljudi to vide – kažu braća Paunović.
Ime „Enzo“ je bilo pun pogodak
Jedan film koji je 2019. gledao Filip, „Umetnost vožnje po kiši“ uticao je na Filipa mnogo. U njemu je priča psa Enca koji se našao u svetu formule jedan (za koju je pak presudan Enco Ferari). Filip i Nemanja su kao dečaci u Radincu želeli da imaju psa i kada su se preselili u Godomin, u kuću sa dvorištem, to su mogli i da ostvare.
Odlučili smo da to bude doberman jer smo kao deca u komšiliku imali jednog takvog. Zbog tog filma smo ga nazvali Enzo i mnogo smo vremena provodili sa njim. Nazvali smo onda i lokal po njemu. Kada smo počeli da radimo brending, shvatili smo da je to bio odličan potez. Jedna naša prijateljica koja nam je radila dizajn, mi smo se oduševili i tako je Enzo ili Enco postao naš zaštitni znak.
