Sećate li se doba bez interneta, društvenih mreža i ubrzanog načina života, doba u kojem su se kupovali i čitali časopisi, slala pisma redakcijama, koristile stranice časopisa za postere i isčekivali novi tekstovi i intervjui? Oni koji su mladost proživeli osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka se onda sigurno sećaju časopisa Ćao, Rok i Džuboks, Dvestadvojke, kao i tadašnjeg Trećeg kanala RTS-a (3K) i Studija B. Svi koji su pratili ove medije će se onda setiti i Jadranke Janković, rok novinarke, a ujedno i glavne gošće tribine održane ove nedelje u Etno klubu u sklopu Art četvrti. Priliku da razgovara sa Jadrankom Janković o počecima u novinarstvu, iskustvima sa raznim ličnostima iz sveta rok i hevi-metal muzike, kao i o njenom sadašnjem radu imao je muzičar Dragan Živković Pizzi.
Počela sam kao klinka. Još kad sam bila u školi, stalno sam osvajala nagrade na literarnim konkursima i prosto mi je pisanje uvek dobro išlo, matematika očajno i ostalo je tako celog života. Želela sam da postanem novinar, to mi je bila ideja. Rekla sam tada svojoj najboljoj prijateljici: „Hajdemo da postanemo novinarke, nikada nam neće biti dosadno, putovaćemo širom sveta, upoznaćemo gomilu ljudi, bićemo bogate”. Ostvarilo se dosta, mi smo postale bogate, naravno sa gomilom stvari koje novac ne može da kupi i u ono vreme niste mogli lako da se bavite novinarstvom – govori Janković o želji da postane novinarka.
Svoju želju htela je da pretvori u stvarnost, pa se jednog dana uputila u zgradu Politike. Posle razgovora sa tadašnjim urednikom časopisa Rok koji je izlazio kao posebno izdanje Politikinog zabavnika, Jadranka Janković nije odmah imala „nešto svoje” s obzirom na to da je već bilo vrlo ostvarenih muzičkih novinara u toj redakciji. Polako, ali sigurno je razvijala svoj muzički ukus, počevši sa hard-rokom, a potom i hevi-metalom. Na prvom koncertu bila je sa svega deset godina. Bio je to koncert Deep Purple-a u Hali Pionir 1975. godine, a na koncert ju je doveo rođak.
On bi moje roditelje slagao da mene vodi u zoološki vrt i posle na neke kolače. Ja sam imala samo deset godina i pamtim da je bilo užasno glasno. On je mene u toj masi koja se gurala stavio na ramena i ja sam gledala Koverdejla i bila sam izbezumljena. … Posle, kad sam pričala nešto sa Koverdejlom, rekla sam mu „Da li ti znaš da si ti prvi pevač kojeg sam gledala u životu?”, a on je meni „Pobogu, pa zar sam toliko bio užasan?”. … Koliko god da je to meni bilo traumatično, kad sam se sabrala, shvatila sam da je meni to ipak bilo nešto fenomenalno.
Posle napredovanja i preseljenja u London, mogla je da se približi svojim sagovornicima, pre svega idolima, a u tome joj je pomogao frontmen grupe Motörhead.
U to vreme nije bila toliko jaka muzička industrija. Ljudi nisu bili toliko nedostupni, i naravno da sam u početku blejala, gledala gde su koncerti, pa bih kupovala ulaznice da dođem na tonsku probu, pa čekam da se tamo neko pojavi i zamolim ga za intervju. Poznanstvo sa Lemijem (Kilmisterom) mi je bilo zaista jako produktivno – sve one muzičare do kojih nisam mogla da dođem, meni je Lemi tu jako pomagao. Ja sam velika Cepelinovićka i mene je Lemi upoznao sa Robertom Plantom, to je bilo ludilo. … Dosta mi je pomoglo i to što sam u Engleskoj živela jer sam bila na izvoru tih informacija i polako su počeli da me primećuju diskografske kuće, menadžmenti i ostalo. Kada je ta neka ekipa bila na koncertima, vi postanete do te ekipe i onda krenu polako da vas zovu.
Govoreći o intervjuima koje je radila kasnije, istakla je intervju koji je radila u časopisu Rok sa grupom Metalika u kojem je jedan od podnaslova bio „Kakve veze imaju Metalika i Smederevo?”.
Lars Ulrih, bubnjar i nezvanično šef Metalike, je čovek koji ima apsolutno najveću arhivu svih članaka ikada objavljenih o Metalici, sa svih strana sveta. Dešavalo se da dođem da radim intervju sa Metalikom i on meni kaže „Jesi li mi donela sve one svoje magazine?”, ja kažem da jesam, pitam ga za intervju, onda mi kaže „Evo ti Džejms (Hetfild) ili Kirk (Hamet), nisam danas raspoložen”. Sledeći put ga vidim, on odradi super intervju, i tad sam već videla da je on sve to skupljao i čitao je dok je mogao svu poštu, i onda je bio u fazonu „Mi u tvojoj zemlji očigledno imamo puno fanova i najviše pisama dobijamo iz Smedereva” i kad vidim ove ljude ovde, onda mi je jasno zašto. … Smederevska scena je uvek bila jaka.
Neko vreme se povukla sa medija kako bi radila u predstavništvima Universal Music, Sony Music i Warner Music, velikih muzičkih korporacija u Srbiji. Taj preokret u njenoj karijeri desio se nakon odlaska sa Studija B, koji je posle petooktobarskih promena sve manje ličio na Studio B koji se gledao devedesetih.
Sa Studija B sam otišla 2002. godine. Studio B je bila nezavisna televizija pod gradskom vlašću i kako se menjala vlast u gradu, tako su nam se menjali političari, urednici, direktori itd. i onda sam ja stalno vodila neke nove bitke s tim novim rukovodstvom objašnjavajući im šta je muzika, međutim je ta prokleta informativa uvek imala prioritet u odnosu na nas koji smo radili muziku. 2002. su mi faktički rasturili muzičku redakciju. Najdalje što sam došla tada je da sam bila muzički urednik cele televizije. … Užasavala sam se te informative, uz sve dužno poštovanje mojim kolegama. … Radila sam narednih jedanaest godina kao PR prvo u Univerzalu, posle u Vornerovom i Sonijevom predstavništvu u Srbiji. Posle toga sam i odatle otišla i krenula da radim PR za strane i domaće koncerte, uglavnom kampanje za sve bendove koji su dolazili ovde.
Ostatak tribine bio je posvećen mnogobrojnim intervjuima i tekstovima koje je Jadranka Janković radila sa najvećim delom rok i hevi-metal scene, kao i raznim dogodovštinama koje rado pamti iz svog radnog veka. Pokrenula je skoro i lični podkast na engleskom zvani „Rock Talk with Jadranka”.
