Zamena ložišta u smederevskim domaćinstvima: Zašto ide tako traljavo?

Nisu Smederevci neki polusvet. Nisu više potrebne edukacije ni „podizanja svesti“. Niti mora ko da im priča. Znaju da je ugalj štrokav, da smrdi, dimi, pravi čađ i garež. Znaju da ih truje. Znaju i da u tome što je nekada masovno ložen u „Smederevcima“ i onome što je sada, ima više razlika. Prvo je kvalitet uglja. Drugo, samo to posleratno ili pak vreme sankcija u kome se nije moglo bolje. Treće je nagla urbanizacija kako gradskih, tako i prigradskih naselja. Nije isto da li na sto metara imate pet ili 20 kuća. Sa ložištima, naravno. Znaju i da ih mala razlika u ceni (ako je uopšte i ima kada pričamo o samom trošku za energente, a ne za prateći sistem grejanja celokupne kuće koji mu prethodi) deli od dovlačenja uglja, pakovanja, loženja, održavanja vatre, besomučnog čišćenja od „grejanja na dugme“ u svim prostorijama. Pa ipak, sporo ide taj proces prelaska na drugačije vidove grejanja, o čemu svedoče i prva iskustva u vezi sa dodelom subvencija.

Ima u Srbiji gradova i opština koji su dosta odgovorno pristupili ovoj problematici pa između ostalog, subvencije dodeljuju već skoro čitavu deceniju. S druge strane, Smederevo to čini tek od pre nekoliko godina. Uveliko kaska grad koji drži jedno od neslavnih mesta pri vrhu liste najzagađenijih jer u isto vreme ima velikog industrijskog zagađivača koji radi 365 dana, dok u grejnoj sezoni rade kotlarnice javnog daljinskog grejanja na mazut koji je takođe u mnogim mestima potpuno otišlo u istoriju, a procena je da na sve to, najmanje 20. 000 individualnih ložišta koristi ugalj i mazut. Ukoliko se tome doda ogrevno drvo kao nešto čistija ali i dalje po okolinu nepovoljna varijanta čvrstog goriva, svakako je reč o više desetina hiljada domaćinstava ukupno.

Međutim, subvencije za promenu kotla i načina grejanja, u Smederevu se najčešće realizuju samo kao jedna od mera energetske sanacije, a ne mera primarno određena za smanjenje zagađenja vazduha. Dakle, imamo javne pozive u kojima je fokus ušteda energije, ne zaštita i poboljšanje kvaliteta vazduha. Ukoliko se pitate u čemu je razlika, dodaćemo da svakako nije isto kada bi grad, masovnu promenu energenata za grejanje odredio za prioritet nad prioritetima, dao mu poseban konkurs i najviša moguća sredstva ili kada je to tek jedan u nizu programa, uvek u zapećku u odnosu na ono što građani očigledno i dalje smatraju primamljivijom stavkom. I baš kao što oni računaju da se ulaganjem u novu fasadu ili prozore „odmah vidi gde su dali pare“, na isti taj način rezonuju i političari – zamena stolarije, spoljašnjosti i izolacija imaju političko lako isplativu prednost – građani vide rezultat. Nova vrata ili krov su opipljiva stvar, menjaju izgled, smanjuju račune. Ali ne utiču na činjenicu da se možda baš iza njih loži ugalj usped čega nastaju suspendovane čestice, sada već uveliko i naučno dokazane kao kancerogene. I zabluda je da ugrožavaju samo one oko takvog dimnjaka jer sve počinje još u ložištu.

Sledi povratak na glavnu nit ove priče: Ako je kvalitet vazduha, jedan od najvećih problema Smedereva, uspešnost politike ne meri se brojem zamenjenih prozora, već brojem ugašenih dimnjaka koji su prešli sa uglja i drveta na čistije izvore energije. Na žalost, takvih je u Smederevu veoma malo, u odnosu na potencijalan ukupan broj ložišta. I trenutno su na nivou statističke greške. Naime, nedavno su objavljene vesti o tome da su građanima uručeni ugovori za subvencije na osnovu poziva za energetsku efikasnost koji se realizuju u saradnji i uz kofinansiranje resornog Ministarstva. Ali je izostao podatak koliko je ugovora konkretno potpisano za meru zamene ložišta i prelaska na pelet ili gas i eventualno ugradnju toplotne pumpe – to su stavke koje utiču na poboljšanje kvaliteta vazduha. Ipak, podaci objavljeni za prethodne dve godine su i više nego dovoljni da se stekne utisak. U prvoj grupi dodeljenih ugovora za 2024, od 85 ukupno za sve mere, čak 58 je za stolariju, dok je za zamenu kotlova bilo 11 (gasni kotlovi šest i kotlovi na pelet pet). U 2023. odobrene su ukupno 82 subvencije (opet je reč primarno o konkursu za energetsku sanaciju, ali obuhvata i zamenu ložišta) od čega je 60 bilo za zamenu prozora i spoljašnjih vrata, 11 za kotlove na gas i četiri za kotao na pelet. Nije pitanje da li su energetske subvencije korisne. Jesu! Pitanje je da li su dovoljne za grad koji ima problem sa kvalitetom vazduha? Ako je cilj smanjenje zagađenja, onda pristup očigledno mora da bude drugačiji. Čak ni ona jedina, 2024. godina, u kojoj je, uz pomenuto dodatno realizovan javni poziv isključivo za nabavku kotlova, a na osnovu mere za smanjenje zagađenja iz individualnih ložišta, kada je uručeno 17 ugovora vrednih 3,1 milion, opet ostaje daleko ispod onoga što su realne potrebe. Pod uslovom da zaista želimo da se uhvatimo ukoštac sa možda i jedinim izvorom zagađenja na koji najpre možemo da utičemo. Jer, ovom dinamikom, sve i da svako drugo domaćinstvo samostalno zameni ložište na ugalj gasom ili peletom, za drugu polovinu, oko 10.000 onih koji lože ugalj, biće potrebno – pet vekova. Deset hiljada ložišta, podeljeno sa 20 godišnje, to je 500 godina!

I sada bi možda neko rekao – poziv je tu, javi se ko hoće, ne možemo na silu da namećemo ljudima da se opredele za zamenu. Ne možemo i ne treba. Užice, sigurno nije na silu uspelo da kao znatno manji grad, čime je njihov uspeh samo još veći, do sada, u domaćinstvima zameni – verovali ili ne, čak više od 2000 ložišta! Za deset godina realizacije mera. Nama u Smederevu to deluje kao nedostižna cifra. Kod njih je pritom najveće interesovanje bilo upravo za zamenu starih sistema grejanja. Od 2015. do 2025. sufinansirana je kupovina 1.927 kotlova na gas i 205 na pelet. Da, možda kod nas ima dodatnih problema sa gasovodnom mrežom, ali razlika bi bila ogromna i samo kada bi svi oni kojima gas u Smederevu jeste dostupan prešli na takvo grejanje. I tu bi valjalo smisliti novi sistem podrške, sa većim povlasticama i po povoljnijim uslovima jer pričamo o onome što nema cenu, zdravlju! Kod peleta je već sve mnogo jednostavnije – to može gde god hoćete. Ljudi su svuda isti, nisu Užičani drugačiji od Smederevaca, prosečno srpsko domaćinstvo ima mnogo zajedničkih karakteristika o kome god delu zemlje da govorimo. Ali, ono što Smederevo odvaja od Užica, očigledno je predana, proaktivna politika promene ložišta koja sigurno mnogo više živi na terenu, među samim ljudima nego u svečanim salama dok se fotografišemo sa ugovorima. Kojih može i mora da bude neuporedivo više. Aktivna politika motivisanja građana nekima je lako savladiva kada se skupljanju predizborni poeni, kuca na sva vrata i prave spiskovi zainteresovanih. I na ova dva primera vidimo razliku između lokalne samouprave koja smatra “Objavljen je konkurs na sajtu grada, ko zna da to postoji, ko ga potraži i javi se – nama je dovoljno” i poruke grada koji kaže: “Imamo veliki problem sa vazduhom, znamo koja su naselja sa najvećim brojem starih ložišta i aktivno ćemo raditi na tome da uključimo ta domaćinstva”. Ne treba da ugasimo dimnjake i odžake. Već da sprečimo da se kroz njih u vazduh koji moramo da dišemo šalje ono što nam polako ali sigurno skraćuje životni vek.