Za samo dve decenije, od zlatnog doba kada su kolone šlepera inostranih kompanija čekale na utovare na kvantaškim pijacama širom Srbije i u smederevskim selima, voćari su stigli do pada proizvodnje, gubitka dela tržišta i značajnog smanjenja izvoza. Bilo je tu i ružnih epizoda, vraćanja iz zemalja Euvropske unije i sa istočnog tržišta našeg izvezenog voća. To se dešavalo, između ostalog, zbog neispunjavanja standarda koji se odnose na upotrebu pesticida, a što je utvrđeno naknadnim ispitivanjima kvalteta – smatra Saša Avramović ekspert i nekadašnji nacionalni konsultant za srpsko voće i vinogorje.
Pre dve decenije pokrenuli smo više projekata pomoći voćarima. Formirali smo ekspertski tim, ja sam bio na čelu kao nacionalni konsultant u Ministarstvu poljoprivrede. Potencijal smederevskog voćarstva bio je veliki, kao i zainteresovanost proizvođača da se napravi pomak ka boljem. Neki egzistencijalno, a jedan broj komercijalno, naučno i tehnički bio je obučen da vuče voćarstvo napred – kaže Avramović, diplomirani inženjer agronomije i priznat stručnjak u oblasti voćarstva, kako u proizvodnji tako i u preradi, posebno kada su pitanju destilati voća to jest voćne rakije.
Prema njegovim rečima, tada je došlo do ozbiljnog napretka u kvalitetu, ali i u količinama koje su se brale u voćnjacima širom Srbije. Primenom savremenih mera i tehnologije, prilagođavanjem sorti prema teritoriji i klimatskim uslovima povećan je rod i za deset puta.
U početku su ovom napretku doprineli entuzijasti. Oni su bili taj potencijal koji je isturio smederevsko voćarstvo i ovo područije u sam vrh određujući prema unapređenju voćarskih kultura i tehnologijama kojima su se ljudi ovde bavili. Tome je doprinela blizina Beograda, fakulteta i naučnih instituta, a samim tim bila im je na raspolaganju stalna pomoć ekspertskih timova. Tako su stvoreni uslovi da zainteresovani ljudi mogu da dođu i na licu mesta vide sve to u svojoj zemlji. Nisu morali da idu u Španiju, Francusku, da jure sorte po Grčkoj. Jedno je kada vam nešto pričaju, a drugo kada vidite. Mi smo pravili ogledna polja na teritoriji smederevske opštine. Imate stablo na jednom uzgojnom obliku koji u drugoj godini da 2 kilograma ploda i vidite u istom zasadu na istom terenu istu sortu stabla koje je formirano po drugoj tehnologiji daje rod od 20 kilograma – dodaje naš sagovornik.
Danas, na žalost od zlatnog doba ostalo je samo brdo zlatno. U poslednjih deset godina traje stalni trend opadanja. Voćari su prepušteni da se sami bore, kako na domaćem tako i na stranom tržištu, koje je sve zahtevnije i opreznije kada je u pitanju voće iz Srbije.
Član sam državne komisije za priznavanje sorti i nedavno sam došao do podataka da naše vinogorje i mikroklimat imaju prosečno povećanje temperature od četiri stepena. Tako imamo voće koje se skuvalo u voćnjacima, ali o tome se ne priča. Postoje načini da se obori temperatura ploda, da se voće tretira vodom i da se radi orošavanje. Ako odete u Tirol videćete na brdima sneg, a u dolini voće kako se orošava vodom i ako je novembar mesec.
Na seminarima sam sa kolegama iz celog sveta delio iskustva. Jednom prilikom sam tražio da mi pošalju spisak voćnih vrsta koje mogu da se gaje sa promenama temperature. Uz angažovanje velikog broja ljudi iz različitih struktura, ekonomskih i političkih, napravljen je punkt na ulasku u Grocku za navodnjavanje brestovičkih brda kao i punkt na Orešcu za smederevsko područje od Babinog razvoja, udovički i vodnjaski plato, što zajedno čini više od 1500 hektara voća koje bi mogli da navodnjavamo. Ti objekti sada stoje neiskorišćenji, a voće se i dalje kuva u voćnjacima. Tako zelena jabuka dobija lošu koloraciju ili ožegotinu. Mi možemo na pijaci da vidimo takve jabuke, ali to voće ne može u izvoz – napominje Avramović.
Samo bavljenje voćarskom proizvodnjom je odgovor ljudi koji su naselili ove krajeve jer su videli da ovde može da uspeva, jabuka, šljiva, kajsija, breskva, dunja, kruška, maltene svo voće koje postoji, osim južnog. Što se tiče grožđa, gajili smo Smederevku koja ima krupan grozd, može da se od nje pravi vino i rakija, ali može da se koristi i kao stono.
Ne treba nam druga pamet osim one da se vratimo u prošlost i vidimo šta su naši stari radili, a to je da iz ove proizvodnje izdvoji voće koje ima kvalitet i da se nađe na stolovima širom Evrope. Naravno u određenom procentu biće onog ploda koji neće ispuniti zahtevane norme i otići će u preradu. Nekad se značajno koristio taj deo roda, koji je završavao u sokovima, rakiji, vinu…
Mi u poslednjih četvrt veka nemamo nove proizvodne kapacitete, kao što su nekada imali veliki poljoprivredni kombinati. Nastale su nove, male, individualne vinarije i destilerije, ali industrijska proizvodnja je značajno opala i skoro da je nema. U velikom smo zaostatku u proizvodnje industrijske rakije, u odnosu, recimo na Hrvatsku i Sloveniju. Imamo veliki potencijal za proizvodnju takve rakije. Danas ako pogledate udžbenike legendarnih profesora sa Poljoprivrednog fakulteta Radovanovića, Nikićevića i Jovića, naćićete pojam industrijske rakije. Godinama je na Novosadskom sajmu hrane i pića pobeđivala industrijska lozovača „13. jul“ iz Podgorice.
Oni koji bi se odlučili za industrijsku rakiju moraju da kupuju tehnologiju koja odgovara ovoj proizvodnji. Kod nas je sada problem, jer ova prerada zahteva ozbiljnu količinu energenata. Međutim to je lako rešivo. Ako bi to bila naša strategija, mogli bi da budu dostupni programi subvencija za solarnu energiju. Zašto se to ne čini, nije pitanje za mene već za one koji u ovom trenutku donose odluke.
Ipak i dalje je prednost u kvalitetu na strani rakije koja nastaje u malim porodičnim destilerijama, sa tradicijom i tehnologijom koja se prenosi sa kolena na koleno. Čuvena je legenda o tajni manastirske rakije, koja stigla i na filmsko platno.
Verujem da tajna ne leži samo u recepturi već u manofakturi i postpuku destilacije. Naravno ako se, kao što je to u slučaju manastirske rakije, pravi sa dušom, onda ćemo dobiti rakiju koja je vrhunskog kvaliteta, sjajnog ukusa. Mi i dalje ne poznajemo ni potencijale ni potrebe ni smederevskih voćara ni ljudi koji se bave voćarskim poslom. Primer je kvantaška pijaca u Udovicama koja je ostala na istom nivou kao pre dve decenije. U međuvremenu nije napravljena bar jedna mala hala kapaciteta od 20 tona, kao bi se smestila roba da se napuni recimo jedan šleper. I to je skromno imajući u vidu da svaki malo bolji proizvođač ima svoju hladanjaču, bar tog kapaciteta, zaključuje Avramović.
VIDEO/“Van okvira“: Da li je Smederevo još uvek grad grožđa?