Retki su oni među nama koji bar jednom u životu nisu doveli u pitanje smisao onoga čime se bave, kolotečinu svakodnevice koja nas iscrpljuje i često odvaja upravo od onih zbog kojih sve to i radimo čime naš trud, u jurnjavi za egzistencijom postaje apsurdan. Desi se čak u tim trenucima posegnemo za snovima, nekim planovima koje nismo ostvarili, obećamo sebi da ćemo pokušati i sutradan – sve to nestane. Vratmo se starom misleći da je ta „sigurnost“ bolja. Međutim, tamo gde većina nas odustane, Dragana i Nenad su u jednom trenutku skupili svu hrabrost i otisnuli se u njima do tada sasvim nepoznat svet. Ona je odlučila da zatvori prodavnicu, a on je dao otkaz u fabrici i bili su rešeni – živeće od proizvodnje medenjaka! Doduše, bila je to slučajnost, ali, neretko u životu baš takav rizik bude nagrađen. Naravno, za to je bila potrebna dobra ideja, a Maksimovići su je imali.
Pila sam kafu jednog jutra u šest sati i rešila da mi pravimo medenjake, videla sam u novinama jednu Slovakinju koja je to radila. Suprug je dao otkaz, mi smo kupili brašno i počeli da radimo medenjake. Odatle je krenulo. Iza svega stoji mnogo odricanja i rada. Pošto sam ja kreativna duša, kao i moj suprug je, to nam je znatno olakšalo izazove i morate mnogo da volite ovaj posao da biste uspeli da istrajete. Bila je to i ludost i hrabrost, ali moraš da ima i vere u sebe i u put koji je pred tobom, prekrstiš se i kreneš – priča Dragana Maksimović za SDCafe.rs.
Ono što je ostalo isto svih ovih osam godina jeste što su, u onome što rade, od početka pa do danas, uspeli da budu neobični, drugačiji, da privuku pažnju. Najpre, sama ideja da to bude baš medenjak – stara ali u vreme nastanka Hokus Pokus medenjaka poprilično zapostavljena i zaboravljena poslastica. Zatim, Maksimovići su svoje medenjake u najrazličitijim mogućim oblicima, ukrašenim bezbrojnim nijansama i detaljima, prodavali u sasvim posebnoj „kućici iz bajke“ i tu kupce dočekivali kostimirani – bili su glavna atrakcija, jedinstveni u zemlji, verovatno i šire. Zbog njih su, u naselje Miloja Đaka dolazili i stranci, oduševljavajući se onim što je moglo da se vidi, proba i kupi. Sada goste dočekuju u Muzeju medenjaka, ponovo nečem što je nesvakidašnje i privlači pažnju.
Najpre se prodavalo na komad ili po pakovanju, nedugo potom počeli su sa izradom posebnih programa, medenjaka za proslave, svečanosti, tematske linije i jedno vreme zaista je bilo uobičajeno da na raznim mestima, kao gost, dobijete na poklon upravo Hokus Pokus medenjak jer su ih naručivali mladenci za venčanja ili organizatori raznih drugih svečanosti, godišnjica, prijema… Priča se potom proširila na manje prodavnice zdrave hrane i rinfuze. Naravno, njihovom, svakom ručnom napravljenom i ukrašenom medenjaku nije mesto u velikim marketima. To nije hrana poput one koja nastaje fabrički. Maksimovići imaju sertifikat starih zanata za hranu koja se izrađuje ručno i od domaćih sastojaka. Brašno, med, jaja, vodilo se računa da sve to bude od lokalnih dobavljača, bez ikakvih aditiva. Zdrava poslastica, po tradicionalnoj recepturi.
To je domaći proizvod, zato nije isto kao fabrički. Med mi je asocijacija na nešto prirodno, zato smo odabrali baš medenjke, koristimo domaći med, brašno i trudimo se da taj kolač bude jednostavan, a uvek je lep. Uvek te vrate ti ukusi u detinjstvo. Mi prodajemo jedan te isti kolačić koji je poslastica, može da bude i umetničko delo, sama suština jete da jedemo nešto što je domaće i zdravo u kom god obliku.
Nema neke posebne opreme u ovom zanatu. Potrebna je snaga da se razvija testo, oklagija, vangla, sto. Ambalaža i to u šta ga pakujete je do vaše mašte, zavisi od toga kome ga i za šta poklanjate, koji je povod. Jedini je to kolač koji može da bude svašta. Sve zavisi od vaše kreacije. I naravno, vreme, to je ono najdragocenije što ulažete u svaki komad. Ako imate umetničku crtu, talenat, to morate da umnožite, razvijete i podelite. I onda, sve što zamisliš možeš da pretvoriš u medenjak.
To što imamo Sertifikat jeste lepo i dobro, ali iskreno, ne znam koliko ljudi to znaju da cene ni da prepoznaju. Svako danas radi kolače. Toga imate koliko hoćete, niko ne polaže mnogo na sertifikate, deklaracije, sastav. Meni je lično to veoma bitno, imam dvoje dece i kod nas često kupuju deca ili se za njih kupuje i važno je da to bude nešto provereno – dodaje Dragana.
Očekivano, bilo je, svih ovih godina, mnogo padova i uspona, ali sve je to očekivano i premostivo. Teško je, ali izvodljivo. I vredi. Na pitanje šta je najlepše, a šta najteže, naša sagovornica odgovara:
Najlepši je svaki novi dan, uvek je pred vama neka nova šansa. Mi se već sad pripremamo za osmi mart, razmišlja se unapred. Tužno kad se razbolite onda te ruke više ne rade i to je teži deo, sredstava nema. Mi platu nemamo ako je ne zaradimo radom. Bilo je baš teških perioda pogotovo tokom korone. Opstaneš čudom ipak na tom putu, podrška porodice, ljubav, to je najvažnije i verujem da se sve to prenosi kroz taj naši stari zanat. Odreknete se dela svog života. Naše obaveze i slobodno vreme zavise od drugih, naša svakodnevica nije kao kod većine ostalih. Rođendani, proslave, slavlja, odmori, to sve zavisi od toga ima li posla ili ne.
Živimo u vremenu u kome se od zanata beži što je greška i nije u redu nipodaštavati takva zanimanja jer su nam neophodna. Kada neko kaže da želi da bude poslastičar, kuvar, pekar, vozač, to izaziva podsmeh, što je nerazumljivo jer svi ti zanati su nama potrebni. Uz to, vrhunske zanatlije su umetnici u svom poslu – to su oni ljudi koji imaju sjajne veštine i znanje za ono čime se bave, dodaje Dragana. Hokus Pokus nema dugoročne planove jer do sada su naučili da to nije moguće. Samo jedna podružbina može da sve preokrene u drugom smeru, da bude nov motiv i ideja. O tome, počecima, iskustvima, lepim i teškim trenucima poslušajte od Dragane u video prilogu i ujedno zavirite u kadrove koje smo zabeležili u Hokus Pokus carstvu medenjaka.
Projekat „Dar u rukama“ je sufinansiran na Konkursu za proizvodnju medijskih sadržaja u oblasti javnog informisanja 2025. od strane Grada Smedereva. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju stavove sufinansijera.
Posebne pesme na pravom mestu: “Dečja Tanjologija” u Muzeju medenjaka