Smederevci će ove godine, sva je prilika,“ izvisiti“ za organizovanu proslavu 1.maja. Lokalna samouprava nema u planu čak ni skromnu gozbu za prolaznike i putnike namernike u Dunavskom parku. Prošle godine kusali smo riblju čorbu, gulaš i pasulj iz gradskog kazana uz nastup neizbežnih folkloraca, a ove nema ni klot pasulja. Šta smo pojeli, pojeli smo. Od sada ćemo kusati iz sopstvene šerpe u kojoj se, sve češće, vidi dno. A kusaćemo, bogami, i ono što nam se tek servira…
De fakto, para nema. Ni u gradskoj kasi, ni u našim džepovima. A sve je manje i radnika, ruku na srce. Tako je tradicionalno organizovano praznovanje rada u gradu „ nerada“ praktično otišlo u istoriju. Kako i ne bi kad je sudbina „preživelih“ smederevskih radnika neizvesna do pucanja. Bez regularnog zaposlenja u Smederevu je više od 20 hiljada ljudi, a broj onih koji hleb zarađuju na crno u gotovo ropskim uslovima, davno premašuje osam hiljada! Železarci se bude i ležu sa strahom od katanca na fabrici ili masovnih otpuštanja, Želvoz se sveo na nešto više od 300 radnika, a samo u poslednjem cugu preko 500 njih otišlo je iz fabrike u takođe neizvesnu budućnost.Druge firme grcaju u problemima,privatnici zatvaraju radnje i firme,tek retki opstaju na jedvite jade, nad javnim sektorom nadvijaju se „ crni oblaci“… Bolne reforme u najavi odjekuju kao zloslutni eho u ušima preplašene radničke klase koja je, realno, davno „ ugasila“.
Kome je do 1.maja ?
Ako ćemo prema debljini novčanika – nikome. Oni sa debelim buđelarom ne haju za radničke igrarije i opštenarodna veselja. Ako ćemo po starim navikama – teško je srpskog radnika, makar i nemao posao, odvići od starog „ fetiša“. Nismo živi prvog dana maja dok se ne „ omrsi brk“ i zamiriše roštilj, dok se ne obrne ražanj, uvali u debelu ladovinu uz pivo i domaću. Da udarimo brigu na veselje, skoro da nam je genetski kod. Pa i ona „ da srpskom radniku niko, pa ni kriza, doakati ne može“, tih dana postaje zakletva. Zato će, verujem, samoinicijativnih okupljanja biti i ove godine, u svakom šumarku i proplanku, svakoj vikendici i dvorištu… Sa setom, pojačanom promilima alkohola, prisećaćemo se kako se „ nekad dobro jelo i pilo baš“, faliće nam one smušene pljeskavice na fabrički bon i flaša piva gratis, tadašnju vlast koja nam onda nije valjala, dizaćemo u nebesa, a ovu ćemo kuditi…To nam je u krvi.
A šta ćemo sutradan?
Drugi maj, opet neredan dan, biće dan mamurluka i otrežnjenja. Tada ćemo kukati i kleti. Sve se istopilo.I poslednja crkavica i poslednja nada. Biće nam krivi svi, pa i praznici. Od Uskrsa do 1.maja.
Nisam zakleti „ prvomajac“, uranci mi ni u mlađe dane nisu bili favorit.Istina, tada praznovanje rada nije bio potpuni apsurd kao danas.Bilo je posla i kakve takve sigurnosti, bilo je i para, makar da se ne stežemo i prebrojavamo.
Ko nam je kriv što danas oko 75 odsto nas živi u bedi i beznađu ?
Nakaradna privatizacija, korupcija, otimačina, uzurpacija i rasipništvo vlasti i njenih poslušnika, javna preduzeća kao stranački feudi doveli su nas do prosjačkog štapa. Dalje nema.
Živeli, radnička klaso !
Olja Milošević
Izvor: Naše novine
