Dejan (42) i Tamara Žerajić (37) žive svoj san s početka zajedničkog života. Svi parovi sanjare, želje su različite, ali se neretko pokolebamo i od tih maštanja decenijama kasnije ne ostane mnogo. Ipak, ono što su njih dvoje tada, krećući u osnivanje porodice zamislili, uspeli su i da ostvare. Roditelji su troje dece.
Jesmo mi na početku razgovarali o većoj porodici, pričali o tome. Ali iz perspektive ovih sadašnjih, zrelih godina, to mi više izgleda kao jedan mladalački san koji smo, sticajem srećnih okolnosti uspeli da ostvarimo, što nas čini ispunjenim u potpunosti – priča za SDCafe.rs Dejan Žerajić.
Zajedno su skoro dve decenije. Isprva, priča je kao početak filma – ona je bila drugarica njegovog brata. Upoznali su se igrom slučaja. Tamara je bila maturant Gimnazije, a Dejan već na kraju studija na Saobraćajnom fakultetu. Zabavljali su se pet godina, a za to vreme i ona je privela kraju studiranje.
Kada smo se iz Beograda vratili ovde, meni je bio ostao još jedan ispit. Razmišljali smo šta dalje i odlučili da živimo zajedno. Nije to dugo trajalo, nekih 10 meseci pred venčanje – priseća se Tamara.
Uvek su se oduševljavali kada bi videli velike porodice. Ujedno su zapazili da baš iz takvih nikada ne dolaze ona „problematična“ deca, već upravo suprotno. Takođe, Dejanova familija ima mnogo takvih prodica i donekle su svi već navikli na „punu kuću“.
Za relativno kratko vreme, postali su roditelji dva dečaka.
Brzo se to desilo, jedno za drugim. Stefan je rođen 2012. Bio je predivna beba i brzo smo se odlučili za drugo dete. Baš smo razmišljali da će biti dobro što je mala razlika i da će oni moći zajedno da rastu, kao Dejan i njegov brat sa kojim on ima sjajan odnos. Tako se 2014. rodio Veljko – kaže Tamara.
Veljko i Stefan Žerajić
I upravo tu je možda bio preloman korak. Jer, u današnjem društvu, ispostavlja se da je i odluka za dobijanje drugog deteta teška, a kamoli više njih. Dejan i Tamara objašnjavaju da je i u njihovom slučaju baš to, drugo dete donelo onu najveću promenu i da možda zato neki roditelji strepe od tog koraka…
Meni je najveća razlika bila kada sam rodila drugo dete. Kada se, kao treća, 2019. rodila Ana, tu razliku nismo ni osetili. Mislim da je za roditeljstvo najvažnija kondicija, ali ne u bukvalnom, već roditeljskom smislu.
Da shvatiš da postoje stvari koje su preče od toga da spavaš, da jedeš, da uživaš u nekim svojim aktivnostima i interesovanjima. Šta god da je to što voliš, sada to moraš da ostaviš po strani. I treba dugo vremena svima nama da to prihvatimo.
Kad već živiš porodični život gde se sve ionako već upravlja prema deci pa dođe treće, to onda bude u redu, to je samo nastavak priče. Možda je uz treće samo malo brži ritam, ali nije tako nagla promena kao kada dođe drugo – dodaje naša sagovornica.
Istovremeno, treće dete dolazi kada roditelji već imaju prilično iskustva koje im omogućava da se mnogo bolje prilagode.
Kada pričamo o trećem detetu, mislim da svaki čovek sazri kao osoba, učiš se dok si živ i tamo gde se, s prethodnom decom preterivalo ili si bio nepotrebno strog ili učinio da to sve bude teže nego što realno mora, to ispraviš.
Mi smo se, kao i mnogi roditelji opteretili tim stvarima, držali se protokola, pravila raznih, na koliko se jede, spava. Onda u nekom trenutku vidiš da to nije bilo potrebno. Na primer, naša deca, kakav god mi dan imali, ma koliko im vreme bilo ispunjeno, ne idu na spavanje pre pola 11. Jednostavno, odustaneš od nekih „recepata“ po kojima se živi, shvatiš da nisu svi isti i ne može sve da bude isto – kaže Dejan.
Dejan i Tamara sa Anom, najmlađim članom porodice
Suvišno je reći da je kod Žerajića svaki dan ispunjen. Tata, kako to već biva, više insistira na samostalnosti dece, mama uvek nastoji da sve potrebe budu namirene i povremeno se preispituje – da li je nečeg mnogo ili malo, kako ne preterati, naći pravu meru. To su sve iste dileme kroz koje prolaze roditelji.
Ipak, u ovoj porodici se prednost daje sloganu „iskoristiti svaki trenutak“ – za druge ljude, za druženja, porodična i prijateljska okupljanja jer se tako kod dece stvaraju najlepše uspomene i emocije.
Mislim da je mnogo važno da ih naučiš na punu kuću, prijatelje, rodbinu. Dejan je došao iz Sarajeva kada je bio rat u Bosni. Sva rodbina osim strica mu je tamo i mnogo je lepo otići, obići svaku kuću. To su uglavnom velike porodice. Pa onda oni dolaze kod nas… Nastojiš da živiš onako kako smatraš da treba. Negde ćemo pogrešiti sigurno, ali se trudimo i radimo najbolje što možemo – dodaje Tamara.
Svaka naredna generacija roditelja u nečemu se razlikuje u odnosu na prethodnu. Dovoljno je da se setimo naših roditelja, a zatim baka i deka i priča o tome kako su oni gajili i vaspitavali podmladak. Međutim, danas kao da imamo potpuno drugačije poglede na roditeljstvo, možda smo zaboravili i suštinu, pa sve to rezultira demografskim stanjem kakvo imamo već četvrt veka.
Ja smatram da velika porodica može biti samo veliki plus za svakog njenog člana, to i deci stalno govorimo. Kako god i šta god bilo sutra, oni imaju jedno drugo. Ma šta da ti se u životu desi, imaš braću ili brata i sestru. A to nije malo u ovo vreme.
Zašto se ljudi teško odlučuju na velike porodice? Mislim da se pogrešno doživljavaju prioriteti i to što je zadatak roditelja. Znam mnoge koji prvo razmišljaju da treba sve da se obezbedi. Na primer, prvo da imamo sobu za dete pa ćemo onda dete. Ja ne delim to mišljenje.
Ja sam stava i to savetujem mlađima da imovinski status ili visina ličnog dohotka ne budu presudni za odluku o zasnivanju porodice. Jer su to stvari koje se menjaju i koje vi možete da promenite, nekad čak i preko noći. Dok s druge strane, ne možete da promenite to što će pravo vreme za porodicu proći.
Ako propustimo neke prilike, čekajući da sve bude idealno, gubimo neke stvari koje nisu nadoknadive. U svakom slučaju, opet je bolje živeti kao podstanar sa mnogo dece, nego da imaš svoju imovinu i luksuz, a da si bez dece – kaže Dejan.
Žerajići – uvek u akciji
Tamara, iako po nekim drugim pitanjima različitog mišljenja u odnosu na supruga, u ovome se potpuno slaže. Kako dodaje, ona uopšte ne smatra da deca treba da „imaju sve“. Naprotiv.
Mi se i trudimo da oni u materijalnom smislu nemaju baš sve. Nije neophodno da neke stvari budu skupe kako bi neko bio zadovoljan. Iako možeš da priuštiš skupo, tu treba sebe zaustaviti. Ne znam dokle će u kasnijem uzrastu ići njihove želje, ali iako uvek imamo kočnicu, Dejan i ja i pored toga često umemo da kažemo da nešto nije trebalo da uradimo, da smo preterali s jednom ili drugom stvari. Samo ljubavi i dobrog odnosa između dece i roditelja ne može da bude previše.
Do sada se nikada nisu susreli sa negativnim komentarima zbog toga što imaju višečlanu porodicu, ali smatraju da je to moguće tamo gde je više od troje dece. S poštovanjem uvažavaju roditelje koji su se odvažili na to. Na pitanje šta kod drugih vide kao najveću prepreku da se ostvare kao roditelji više dece i koji je to faktor presudan, Žerajići kažu da nije uvek samo novac u pitanju, već mnogo drugih stvari.
Koliko je novac presduan i materijalo stanje, to je možda 50%, a drugih 50% je što smo kompletno svi postali samoživiji i pre svega hoćemo da zadovoljimo svoje lične potrebe, svi. Sigurno je moja baba radila mnogo više. Ja sam sigurno sebičnija od nje jer živim u ovom vremenu i htela bih i ovo i ono, a ona je živela s tim da je njeno da odgaja decu, brine o kući, a za nju ako ostane vremena. Ne kažem da je to neki ideal života i da tako treba da bude, ali je ovo sad otišlo u sasvim drugom smeru koji takođe nije dobar – kaže Tamara.
Braća i sestra: Stefan i Veljko sa Anom
Dejan smatra da uzroke treba tražiti na najširem planu – savremeno doba nametnulo nam je potrošački mentalitet i isključivo materijalne vrednosti.
Sve te stvari, sve što ljudi pričaju da im je potrebno, većina zapravio uopšte nije potrebna. Svojevrstan je paradoks to da ti naši stari, iako tada nisu imali ni struju ni aparate koji olakšavaju svakodnevni život, imali su više vremena i višečlane porodice sa glavnim zadatkom da ih prehrane. I upravo su te generacije izrodile sadašnje društvo, naši roditelji su deca višečlanih porodica. A mi moramo da taj točak vratimo unazad – smatra Dejan.
Objašnjavajući nam kako izgleda njihova dnevna rutina, Žerajići kažu da, sasvim očekivano, ima „haotičnih dana“ – onih u kojima svima nešto treba u isto vreme. Dejan kao inženjer saobraćaja radi u javnom preduzeću. Tamara je završila političke nauke odnosno smer za socijalne politike i socijalni rad, ali se ne bavi time već trgovinom i radi u njihovoj prodavnici.
Za sada oboje uspevaju da poslove završe do popodneva, a u međuvremenu, pošto kako kažu Tamara i Dejan imaju sreće da su im roditelji u istom gradu, u pomoć pritiču Stefanovi, Veljkovi i Anini bake, deke i stric.
Uspevamo nekako da se organizujemo. Ima dana kad zadovoljan legneš jer se sve složilo ali je mnogo više onih u kojima je neprekidna jurnjava i jedina vam je želja da za trenutak zastanete i popijete jednu kafu na miru, na primer – objašnjava Tamara.
Dejan s druge strane želi da skrene pažnju na još jedan trend koji može da bude uzrok što nema više porodica sa preko tri ili četiri člana. To je kako kaže, bespotrebno učešće roditelja u svakom segmentu života njihove dece. Kad postavite stvari tako da uz roditeljske dužnosti, smatrate da morate da na sebe preuzmete i one dečije, onda to može da bude veliki problem i opterećenje. I naravno da niste kadri da svakoga dana ispratite takav tempo.
Ja ne mislim da đaka koji je sedmi razred mama treba da propituje bilo šta. Do tad već treba da bude samostalan, da zna šta je danas bilo na času, kad će nastavnik da propituje i slično i da roditelj ne treba energiju da troši na to. Nije realno takvo stanje. Da sam ja neki neuki čovek, a imam pravo na to, pa da ne znam da im pomognem, šta bi bilo? Za njih bi bilo bolje da jesam neuk jer bi morali da se snalaze, da se osamostaljuju. Za nas roditelje je tako nešto opterećujuće, teško, a pri tom njima ne činimo nikakvu uslugu. Upravo suprotno od toga – smatra Dejan.
Najbolje su zajedničke igre – podmladak Žerajića
Na pitanje kako bi još moglo da se pomogne njima i ostalim porodicama, a u vezi sa prethodnom pričom da nije sve u novčanim iznosima na koje se svodi pronatalitetna politika, šta bi lokalna samouprava mogla da im olakša, Tamara, baš kao i prethodno Maja Čeperković, odmah odgovara – parkovi!
Deca u gradu koja žive u zgradama nemaju drugog otvorenog prostora za igru i razonodu ili da jednostavno izađu iz četiri zida – osim parkova. Oni su pak u Smederevu nedovoljni ili u neadekvatnom stanju.
Jednom sam se mnogo iznevirala. Park na keju je bio zatvoren jer se renovirao, ja nisam imala Anu gde da odvedem. Za onaj kod „D.D.“ škole sam ja jednom napisala mejl Gradskoj upravi da uklone ono što je polomljeno. Oni su to uradili. Sve je odneto i nikad posle toga ništa više nije postavljeno. I imaš park Tri heroja koji ne liči ni na šta zato što su tu bahata deca, ona starija, kojima to i nije namenjeno.
Razumem sve, nema ni sve za klince, a nema ni za njih, malo starije nešto u ovom gradu. Ja bih volela više parkova, da ih bude na svakom ćošku. Ne mora to da bude neko veliko igralište. Dovoljno je više manjih. To spaja decu.
Ranije su postojali, kad smo mi bili deca, pa razni omladinski klubovi, volonteri, izviđači. Ništa od toga sad nema. Ja razumem da je ovo teško vreme, internet je obuzeo sve, ali nešto bi moglo da se pokrene – poručuje Tamara.
„Drugo dete je donelo najveću promenu“ – Tamara sa sinovima
S tim, ali i u vezi sa ostalim pomenutim stvarima, činjenica je i da sva deca imaju prava na iste uslove. I da, ukoliko gradovi i opštine nemaju uslova, jer nisu sve lokalne samouprave isto razvijene, država mora da bude ta koja će se postarati da svi imaju jednake mogućnosti.
Jer ni na području Beograda iz kojeg svakodnevno slušamo vesti o raznoraznim podrškama za roditelje i decu, opet, nisu svuda isti uslovi, a da ne govorimo o ostatku zemlje, smatraju Žerajići.
Mora nešto da se menja i u društvu, deca su u apatiji isto kao i odrasli pa i ono što im je dostupno, ne vide obuzeti nekim drugim stvarima, neretko pogrešnim.
Ja to vidim posmatrajući košarkaške terene na Veslačkom, na kojima sam odrastao. Često prolazim pored i vidim da su prazni. Slažem se da društvo treba da ponudi mnogo više, ali ne mogu da tvrdim da bi to sve bilo puno i kada bi ponudili.
Jer, sećam se kad mi odemo na taj teren, ako smo treći ili četvrti u redu za čekanje, možeš da kažeš da nije velika gužva. Sada je to uglavnom prazno. Moja deca pet godina tamo idu. I nikada ih niko nije sklonio zato što čeka da igra. I pri tom, oni ne idu u 7 ujutru kao što smo mi to radili, pa kad dođu stariji oko deset mi smo se već izigrali. Ne, oni idu u 11 i taj je teren prazan.
Ne znam gde su ta deca. Gde su osmaci, prvi ili drugi razred srednje škole? Njih kao da nema nigde osim kad ih vidiš da jašu konjića za decu – dodaje Dejan.
Košarkaši: Dejan sa Stefanom i Veljkom
Što se novčanih izdvajanja tiče, napominje i da pošto su on i supruga zdravi ljudi, sposobni za rad, nikakvu veću podršku od države ne očekuje niti im je potrebna. Ali da bi društvo trebalo da se, umesto linearnih iznosa koji svima sleduju bez obzira na uslove u kojima žive, malo više fokusira na one koji su zaista u teškoj situaciji.
Svaka pomoć, popust ili olakšica nije u istoj meri potrebna njima ili nekome ko jedva spaja kraj s krajem, bez obzira na to koliko dece ima.
Da generalno, svi imamo malo više osećaja za socijalno ugrožene. Nisu besplatni udžbenici potrebni svakom ko ima tri deteta. Ali bi možda to dobrodošlo nekom ko ima jedno ili dva deteta i formalno, nema prava na takvu olakšicu, a više bi mu značilo nego dobrostojećoj porodici sa troje ili više dece.
U bilo kojoj školi se zna ko su deca iz socijalno ugroženih porodica. Ne mora na sva zvona da se objavljuje, da se skuplja nešto, ali eto, neka ekskurzija ili rekreativna za sve nas ostale bude malo skuplja. Pa ćemo za tu razliku da otplatimo da mogu da idu i ona deca čije porodice nemaju mnogo. Važno je da imamo osećaj za druge, da ih shvatimo, podržimo, razne su tu situacije i problemi.
Nije realno očekivati od jednog društva da isto pomaže majci koja je zdrava, prava, u bračnom odnosu i jednoj bolesnoj ženi, samohranoj majci. Cena vrtića ne treba da bude ista za sve, već u skladu sa mesečnim primanjima neke porodice.
Ima ljudi koji imaju jedno ili dva deteta ali su u lošijoj sitaciji i veći je teret za njih da plate to, nego što je nama za treće dete – kažu Žerajići.
Nakon dva dečaka, došla je i ona – Dejan sa ćerkom Anom
Za kraj smo ih zamolili da upute posebnu poruku svima onima koji žele veću porodicu, ali su neodlučni ili prosto, ne uspevaju da se osmele na taj korak. Evo šta im savetuju Dejan i Tamara:
Sve odluke koje donosimo u životu možemo da preispitujemo, samo za one u vezi sa decom nema kajanja, nema greške. Samo napred! Ne čekajte savršene prilike jer to, na taj način, neće doći.
Ako imate dovoljno volje, ako ste skladni kao par, pomažete jedno drugom, podržavate se, biće sve dobro. Za sve što je mnogo vredno potrebno je mnogo truda. Dakle, to što je u životu najvrednije, neće doći lako. Ali kad uspete, to se ni sa čim ne može porediti.
Snaga je u porodici – Žerajići na okupu
Foto: SDCafe.rs / privatna arhiva
* Projekat „5 +“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.