Navršilo se sto godina od rođenja televizijskog, pozorišnog, filmskog reditelja, komediografa Radivoja Lole Đukića, po mnogima kralja tv komedije, koji je, što nažalost mnoge mlađe generacije ne znaju, svet ugledao u našem gradu.
Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. u Smederevu. Za sebe je izjavio da je „začet u Srbiji od oca Crnogorca, a tvrdi da je Jugosloven”. Studirao je slikarstvo, ali je pre diplomiranja shvatio da je režija ono čime želi da se bavi. Najpre je radio kao urednik Dečjeg i Dramskog programa, kao i Zabavnog programa Radio Beograda. Nakon osnivanja televizije Beograd 1959. godine bio je pomoćnik direktora produkcije i glavni urednik kulturno-umetničkog programa. Osnivač je Humorističkog pozorišta 1951. godine koje je preraslo u Pozorište na Terazijama.
Najveći deo svojih aktivnosti na televiziji posvetio je humorističkom programu. „Da ne bih plakao, rešio sam da se smejem i podsmevam“ – rekao je Lola Đukića. Autor je oko 200 serijskih humorističkih emisija i TV komedija i satira– “ Pozorište u kući”, “Servisna stanica”, “Ogledalo građanina Pokornog”, “Licem u naličje”, “Sačulatac”, “Deset zapovesti”, kao i filmova – “Nema malih bogova”, “Sreća u torbi”, “Na mesto, građanine Pokorni!”, “Bog je umro uzalud”…
O njegovom detinjstvu Smederevu malo se zna. Ostala su, među retkim svedočenjima, baš njegova sećanja na to vreme koje je evocirao u tv emisiji “Kad sam bo mali”. Prva sećanja Lolu Đukića vezuju baš za Smederevo.
“Prva moja sećanja su kada sam imao nepune dve godine. Rodio sam se u Smederevu, gde mi je otac bio profesor i živeli smo tamo do moje druge godine. Ta sećanja su dosta zamagljena, bio sam jako mali, ali znam sigurno da ona nisu priča starijih o tom vremenu, već su to stvari koje sam doživeo, kojih se stvarno sećam jer su stvari koje vidim kada mislim na to vreme, strašno velike u odnosu na mene… Sećam se dvorišta u kome smo živeli, bašte sa velikim, staklenim kuglama i onim kepecima -patuljcima koji su meni tako malom izgledali ogromni, kao i suncokreti po ivici bašte. Sada kad pomislim na njih izgledali su mi kao trospratne kuće … Iz tog vremena sećam se i da sam imao malog psa koji se zvao Džoni i koji je voleo da spava u kolicima lutke moje sestre. To je jedino što sam zapamtio iz najranijeg detinstva. Kada sam napunio dve godine, otac premešten u Šabac, drugo mesto mog detinjstva…” – govorio je Lola Đukić.
Radivoje Lola Đukić preminuo je 1995. godine u Beogradu i sahranjen je u Aleji velikana.
Citat:
“Želeo bih da mogu da živim u vreme kada ću postati učitelj preko televizije. Guru neki indijski koji bi učio ljude ljubavi, poštovanju drgih, i koji bi ih učio da mržnja ničemu ne vodi, da osveta ničemu ne vodi, da je sve to ružno i da to samo našu ličnu nevolju i nesreću uvećava- da nam samo ljubav daje lep, miran san i lepo čekanje budućnosti koja je sutra.”– Radivoje Lola Đukić.