Za dve nedelje, biće godinu dana od događaja koji je potpuno preokrenuo tok stvarnosti u našem društvu. Čini se da su do sada sve priče ispričane, sve poruke izrečene i da je manje – više sve jasno, uprkos neprestanim pokušajima spinovanja kojima se najverovatnije kupuje vreme i oteže neminovno – raspisivanje izbora. Činjenica da ih sada već poduže građani čekaju, dok su u svim ranijim slučajevima bili raspisvani bukvalno „na mig“ onoga ko ih zatraži, takođe je jasna kao i motivi za sadašnje izbegavanje i prolongiranje izjašnjavanja građana na biralištima. Ništa od toga ne menja odlučnost najistrajnijih sugrađana i sugrađanki koji od meseca do meseca, a između svakog većeg skupa građana koji je najavljivan i iščekivan kao „mogući prelomni“, (u ovom trenutku sve su misli i oči uprte u 1. novembar) svakoga dana stoje u tišini na 16 minuta podsećajući nas iznova na ono što su mnogi radi da zaborave – glavom je platilo 16 ni krivih ni dužnih osoba. Bazbroj puta su do sada ponovili – biće ovde sve dok je potrebno, ma koliko to još trajalo.
