„A sada više nema šta da se kaže sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca, nema sumnje, upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost. Ali, ovako ili onako, neka bude volja Njegova post hominum memoriam.“ Borislav Pekić
Graditelji su zasigurno jedini Pekićev roman u kojem neke epizode imaju autobiografski karakter. Ovim romanom – specifičnom vrstom istorije „sentimenalnog vaspitanja“ – završava se saga o Njegovanima (prvi deo Zlatno runo; drugi deo Crveni i beli). Svi likovi ove knjige su graditelji, ali njihovo graditeljstvo može se posmatrati dvojako. Jedni zidaju zgrade, a drugi duh: buržoaski klasni duh i eltizam. U pet delova simbolično nazvanim „Građa“, „Građenje“, „Gradilište“, „Graditelji“, „Građevina“ pratimo podizanje jednog monumenta i tragičnu propast glavnog junaka Isidora, tvorca građevine, poslednjeg Njegovana. Prateći rast megalomanskog spomenika revoluciji, istovremeno pratimo i unižavanje građanskog duha – Beograda, čiji urbano-elitisitički duh gasne u senci revolucionarne mimikrije i stvaranja nove klase. Zato je ovaj roman o građenju, u stvari, roman o propasti, o sunovratu jedne porodice na kraju istorije.
