Pre tačno godinu dana, odnosno, 31.avgusta u večernjim satima, Smederevom, a i okolinom je odjeknuo neobičan, zastrašujući zvuk posle koga je odmah bilo jasno da imamo neki veći problem.
„Nešto je puklo“ u zgradi u ulici Slobode, plato kod Karađorđevog duda gde su se u tom trenutku nalazili sugrađani i sugrađanke svih generacija, iste sekunde bio je prekriven slomljenim staklom, šutom, ostacima petog sprata koji je, ispostaviće se malo kasnije skoro sasvim dignut u vazduh.
U početku se mislilo da tako silan udarac može da bude samo od neke eksplodirane plinske boce. Mada, već sat vremena kasnije, na licu mesta se pričao o scenariju koji se kasnije ispostavio kao istinit – vlasnik stana je aktivirao eksploziv jer je imao problema sa stanarima.
Centar je izgledao kao neko drugo mesto, kao da to ne može biti ono naše Smederevo gde se takve stvari jednostavno ne dešavaju. Jeziva slutnja, šok, neverica među okupljenima, nebrojene policijske patrole, vatrogasci… I sve to, samo tri meseca nakon masakra u Malom Orašju, za koje takođe niko nikada ne bi mogao da pretpostavi da ćemo tako nešto dočekati tu, na korak od nas.
Od 31.avgusta pa na dalje, Smederevo su „opsedale“ razne novinarske ekipe, nedeljama se potom po tabloidima razvlačila gomila svakakvih priča daleko od bilo kakve novinarske etike, fotografije povređene devojke i njenog oca, priče o njihovoj pređašnjoj sudbini… Pisali, pisali pa kako to već biva kad se dogodi nešto drugo – prestali.
Međutim, za nas koji smo ovde ostali, svaki prolazak pored ove zgrade neretko i dalje priziva sećanje na tu noć. Tim pre što se, bar spolja posmatrano, nije mnogo toga promenilo na tom, najvišem spratu.
Debate su, očekivano, trajale na društvenim mrežama o tome da li je realno to što stanari očekuju pomoć od države ili lokalne samouprave kada je to „zgrada kao i svaka druga i privatno vlasništvo“, a nasuprot tome bili su stavovi da ipak treba pomoći jer su ovo zaista bile vanredne okolnosti.
U početku, stanari su rado govorili za medije, pa i naša je ekipa u zgradu ušla uz njihov poziv i pratnju, da vidimo kakva je situacija. Međutim, nešto se kasnije promenilo, a problema i negodovanja jednog dela stanara je bilo i tokom humanitarnih akcija sakupljanja novca. Nezvaničnih šuškanja je bilo raznih, ali mi se time nećemo baviti.
Ni naši pokušaji da kontaktiramo pređašnje sagovornike nisu se završili uspešno.
Ipak, mi ćemo svakako nastojati da zgradu u ulici Slobode obiđemo još jednom, makar morali i sami na licu mesta da donosimo zaključke.
Očekivalo se, bar u javnosti, više i od naših pravosudnih organa jer ovakav slučaj. Jedine zvanične informacije, osim policije neposredni nakon samog događaja, stigle su iz Višeg javnog tužilaštva.
U razgovoru za jedan list, glavni tužilac je izjavio da je posle izvršenih provera, utvrđeno da je pokojni, Đ.A. protiv koga ranije nisu podnošene bilo kakve krivične prijave, svojeveremno bio na ratištu u Hrvatskoj.
Tamo je bio u četi za minsko eksplozivna sredstva. Ekspoloziv je aktvirao na petom spratu, ispred ulaznih vrata stana čiji je vlasnik bio, a u kome su se u tom trenutku nalazili neki od stanara kojima je iznajmljivo taj stan.