Pored vitrine u kojoj je izložen dnevnik majora Dušana Dodića, okrenut na stranici gde opisuje ulazak u Smederevo, koji se odigrao na ovaj dan pre 108 godina, Miroslav Lazić istoričar i muzejski savetnik odžao je predavanje o oslobođenju našeg grada u Velikom ratu.
Dodić je oficirski, lapidarno, kroz kratke note zabeležio najvažnije informacije koje su se dešavale svakog dana, a tiču se njegovog odreda. On je tada komandovao sa dva eskadrona konjice i jednim vodom brdske artiljerije. Vrlo je zanimljivo da su u Smederevo ušli peške jer nisu imali dovoljno konja. Trebalo je da im Francuzi dostave konje, to se nije dogodilo ali nisu želeli da prekidaju svoj pobedonosni hod tako da u komandama stoji zabeležen podatak: Jedinice konjičke divizije – peške. Tim rečima. Evo kako je Dodić zabeležio borbu za oslobođenje Smedereva: 28. oktobra su njegove jedinice oslobodile Veliku Planu, bilo je manjih puškaranja na obali Jasenice gde su Nemci probali da pruže otpor. Sutradan je došlo do malo žešćih okršaja kod sela Lozovik i onda se ta konjička divizija zaustavila kod Radinca gde su proveli noć. Naišli su na otpor nemačke vojske, ali iz Radinca je po kišnom vremenu, kolona krenula u 6 časova i u 7 zauzeto je Smederevo. Jedan eskadron trećeg konjičkog puka je otišao u selo Šalinac kako bi čuvao ušće Morave, jedan eskadron dopunskog diviziona od Kuliča do Smedereva sa dva voda i dva južno od Smedereva na koti 140 gde je bila i glavnina. Ono što je nama interesantno jeste svedočanstvo da su ipak vođene neke borbe, kaže se: „Utrošeno municije – puščane šest stotina, puškomitraljeske hiljadu, šrapnela 40, vojnici za ručak dobili kuvano jelo“ – kazao je Lazić. U nastavku je skrenuo pažnju na značaj članka Petra Maksimovića, jedne od najznačajnijih ličnosti u Smederevu krajem 19. i početkom 20. veka. Bio je čuveni radikalski političar, u više mandata narodni poslanik čak i ministar, kasnije je postao disident, podseća Lazić.
Mesec dana nakon oslobođenja je za „Večernje novosti“ opisao ulazak srpske vojske u Smederevo. Pritom je izuzetno pohvalio majora Dodića rečima „ovaj smeli i obazrivi oficir mnogo je pripomogao što nije došlo do izlišne borbe, uštedeo je živote svojih vojnika i građana smederevskih, hvala mu“. Naime, vojvoda Petar Bojović je komandantima jedinica koje nameravaju da oslobode neka mesta, naređenjem striktno zabranio da ulaze u nepotrebnu borbu provocirajući bombardovanje gradova jer su računali da će neprijatelj svakako odlaziti. To je mudar potez jer se tako poštedelo lokalno stanovništvo kao i vojska od nepotrebnih žrtava.
Petar je već u novembru, u tom članku kazao da bi taj dan Smederevo trebalo uvek da proslavlja. Eto, 30. oktobar slavimo i mi danas, a proslavljao se i između dva svetska rata, o čemu svedoči jedan snimak iz 1939. godine na kome su učesnici rata, takozvani Solunci ispred spomenika u Smederevu – dodaje Lazić.
Naša onovremena štampa je izveštavala o oslobođenju Smedereva, austrijska i bečka takođe, a sačuvan je i izveštaj iz Londona o tome da su „Beograd i Semendrija slobodni“.
Danas možda stvari previše uzimamo zdravo za gotovo, ali probajte da razumete građane Smedereva. Tri pune godine, pod nemilosrdnom okupacijom, gde su se resursi cedili od lokalnog stanovništva… I zamislite taj momenat sreće kada dolazi vojska koja ih oslobađa. Ono što je takođe primetio Petar Maksimović, a što smo kasnije utvrdili čitajući vojna izdanja „Veliki rat Srbije“ je da su Nemci imali i neke podle namere prilikom povlačenja. Prvo su uzimali taoce od lokalnog stanovništva koji je trebalo da budu garant da komite neće pucati na njih tokom povlačenja pa su onda Smederevci morali da se organizuju da čuvaju objekte za Nemce kako ne bi stradali taoci. Druga stvar, Petar beleži da su neki od železničkih, saobraćajnih i javnih objekata bili minirani i da je plan bio da ihaktiviraju nakon što napuste grad. To se na sreću ipak nije desilo jer je brzo dejstvovala naša vojska. Dokaz da su se Nemci ipak povlačili u panici i rasulu, jeste činjenica da je zaplenjeno preko 300 vagona municije i eksploziva koje Nemci nisu stigli da prenesu šlepovima.
Usledile su neprilike i okolnosti koje su zadesile Smederevce u porušenom, zapuštenom gradu. Danak je uzimala i Španska groznica, grip koji je harao i odnosio stotine hiljada ljudi u kombinaciji fizičke iscrpljenosti, nedostatka lekova. Bližila se zima, kuće su bile porušene, nije bilo prozora, hrana je odneta iz ovih krajeva. Lazić je ovom prilikom skrenuo pažnju na pripadnike američke vojske kao i one koji su radili pod okriljem Crvenog krsta. Među njima se našao Homer Folks. On je kasnije postavljen na važnu funkciju komandanta te jedinice za celu jugoistočnu Evropu.
Njemu veliko hvala jer je mnogo radio na suzbijanju velikih problema sa bolestima i glađu. Nije bilo ni ogreva ni odeće. Među tim ljudima se našao i Vilijam Foks iz države Ajdaho, bio je lekar u činu kapetana. Ovde je lečio srpske i francuske vojnike, a u februaru 1919. i sam je podlegao bolesti, umro je od upale pluća i kasnije je prenet i sahranjen na vojnom groblju u Parizu. Dešavalo se i ovo: kartoni koji svedoče o francuskim vojnicima koji su umrli u našem gradu, prema mojim evidencijama nije ih bilo manje od 60. Jedinice sedamnaeste kolonijalne 72. divizije, a kasnije im se pridružila i 11. kolonijalna divizija, su u toku novembra bili stacionirani u Smederevu i okolini. Mnogi od njih su, usled velike iscrpljenosti, poboljevali i umirali u današnjoj Gimnaziji gde je bila napravljena improvizovana bolnica. Kada pogledate kartone, vidite, na primer, da je ovde jedan francuski vojnik umro u tvrđavi 1917.godine. Bio je zarobljenik, Nemci su ga dopremili u Smederevo gde je u logoru u tvrđavi radio i tu je i umro. Ovde su i podaci o francuskim vojnicima koji su u smederevskoj bolnici preminuli od bolesti zadobijenih tokom službe. Mnogi su od njih kasnije ekshumirani i sahranjeni na vojničkom groblju u Beogradu i manji deo u Bitolju. Pošto je to kolonijalna vojska, među njima je bilo čak i ljudi iz Madagaskara. Dakle, ovde su se sabirali ljudi iz čatvog sveta. Sve je to trebalo nekako organizovati, prehraniti i namiriti. Na jednoj fotografiji američkog Crvenog krsta vidimo Smederevke krajem 1918. i ostalo je svedočanstvo da čak i bogatiji idu odrpani. Hrane je možda i bilo ali odeće ne, čak ni na crnom tržištu.
Pred kraj predavanja Lazić se osvrnuo na interesantnu epizodu. Reč je o jednom od najvećih vojskovođa u prvom Svetskom ratu, Augustu fon Makenzenu, komandantu okupatorskih snaga koji je ostao upamćen to tome što je izuzetno cenio srpskog vojnika. Naredio je da se u Beogradu podigne spomenik srpskim braniocima. Kasnije, kada su se čitali njegovi memoari, videlo se da je on zabeležio da smatra da na Balkanu, jedino život srpskog vojnika vredi kao dva druga. Uhapšen je u novembru ili decembru 1918. u Mađarskoj, transportovan je u Novi Sad i zbog nestabilnih okolnosti prebačen do Soluna. Lađa koja ga je vozila prolazila je i zastala u Smederevu. Proneo se glas o tome, Smederevci su se okupili i hteli su da ga linčuju, želeli su pravdu za rušenje grada. Međutim, saveznici su ga spasili.
Čuveni Milan Jovanović Stojimirović je 1938. bio u delegaciji koja je posetila Hitlerov Berlin, a Makenzenov sin je tada takođe bio general i vojni ataše. Rekao je Stojimiroviću da nije u redu da je Makenzen i dalje na listi optuženih od strane srpskog naroda, jer je on izuzetno vrednovao junaštvo srpskog vojnika. Inače, kada je Smederevo zauzeto u Prvom svetskom ratu, vojnici okupatora su u njegovu čast postavili improvizovani spomenik, a Karađorđeva ulica je preimenovana u Makenzenovu.
Spomenik srpskom ratniku pored koga je danas, pre ovog predavanja, održan komemorativni skup, svečano je osvećen 1. decembra 1926. jer se tada slavila godišnjica Dana osnivanja Kraljevine SHS. Spomenik je podignut zalaganjem porodica poginulih, to je obeležje svih poginulih i umrlih za otadžbinu. Nisu oni svi, dodaje Lazić, stradali u borbi, ali su svakako dali život. Potom je upitio apel da se razmotri vraćanje spomenika tamo gde je izvorno bio postavljen, na središtu trga, ispred crkve jer bi trebalo da poštujemo volju naših predaka koji su tako odlučili kada su ga pre jednog veka postavljali. Koliko im je ovo obeležje bilo važno, govori i podatak da se trg do 1945. zvao Trg neznanog junaka u znak sećanja na sve nepopisane, a stradale u ratu, ali je odatle spomenik izmešten 60-ih godina.
