Održani „razgovori o Smederevu”, glavna poruka: „Moramo da očistimo našu kuću”

U ovom burnom društvenom trenutku kada postoji želja za promenom u našoj zemlji, važno je osvrnuti se na lokalnu zajednicu i razmisliti šta se i kako može promeniti u našem gradu. To je bila tema tribine održane ove srede u prostorijama Pokreta Tvrđava pod imenom „Pravo na grad: Razgovori u Smederevu”. Pored Nikole Krstića, koordinatora ovog udruženja građana, govornici su bili i prof. dr Dobrivoje Stanojević sa Fakulteta političkih nauka, prof. dr Ivanka Popović, bivša rektorka Univerziteta u Beogradu i profesorka Tehnološko-metalurškog fakulteta u penziji, kao i Saša Edi Đorđević iz Akcije za Smederevo. Razgovor je vodila novinarka Jelka Jovanović.

Kako navode iz Pokreta, cilj tribine jeste da se razgovara o tome kako građani utiču na promene u svom gradu, aktuelnoj društvenoj i političkoj situaciji u Smederevu i Srbiji i odnosu između građana i institucija, kao i o pritiscima sa kojima se građani i aktivisti suočavaju.

Govornici su prvo razgovarali o manama i nedostacima u Smederevu uopšteno, u svim oblastima. Istaknuto je da se Smederevo ne razvija dovoljno u svim segmentima, a problemi su najviše izraženi u poljoprivredi, turizmu i ekologiji, o čemu je Krstić na početku govorio.

Mi smo ovde sada pričali, da kažem, o dijagnozi. Dijagnoza je manje-više jasna. Ja tu ne bih se ponavljao šta su naši problemi, svi ih znamo. Mene interesuje da pričamo o toj kliničkoj slici i terapiji, pošto imamo i i lekara ovde. Dakle, terapija me interesuje.

Mi kao pokret stalno pričamo, postoje četiri pravca u kojima mi vidimo budućnost i viziju ovog grada. Prva stvar, to je poljoprivreda. Evo, bože zdravlja, ja ću biti seljak od ovog leta, pošto se selim u selo Seone, gde pravimo kuću već godinama unazad. Dosta mi je života u u gradu, u Seonama – ovaj mikrofon da posadim, iz njega će nešto da nikne. Dakle, to je nešto. Seone, Udovice, sva sela gore, pa ovamo ka Brestoviku, to je blago. Dakle, poljoprivreda nam je, što kaže, bogom dana. Priroda nam je to dala i mnogo je glupo što mi to sad ne koristimo. A u 19. veku su neki tamo knez Miloš i neki kralj Milan birali na Plavincu svoj deo vazdušne banje da bi tu pravili letnjikovac. Pa da li je moguće da smo od tog 19. veka došli danas da se o nama priča kao o ekološkoj tački Evrope?

Krstić dalje ističe probleme u turizmu, da Smederevo ima šta da ponudi – najveću ravničarsku tvrđavu u Evropi, Dunav i Jezavu, a zatim je istaknut i ekološki problem u gradu, navodeći da Železara plaća vrlo malu lokalnu ekološku taksu – svega 8.000 evra.

Profesorka Popović predlaže da prvo „očistimo našu kuću” i počnemo da poštujemo zakone koji nisu svi idealni, ali ih imamo.

Znači, niko nije, kao što ste rekli, protiv industrijskog razvoja. To je nemoguće. Ali da bi grad istovremeno mogao da se razvija i da diše. Pa, ja mislim da ima mnogo toga što grad može da uradi, ali pod određenim uslovima. I, nažalost, mi te uslove sada nemamo, jer mi ovde na državnom nivou imamo jednu opštu onemogućenost da se radi za opšte dobro, nego se radi za dobro jednog malog broja ljudi koji izvlači ogroman profit iz tih svojih delatnosti, a po cenu nas svih. 

Da bismo zaista mogli da dođemo do onog što je ključno, a to je lokalni razvoj, mi moramo da očistimo našu kuću i da se vratimo u onu situaciju da poštujemo zakone koje imamo. Neki zakoni nisu dobri, ali ima zakona koji nisu loši. I ako se prvo resetujemo da poštujemo zakone za čije nepoštovanje postoje posledice, mislim da tu sada verovatno svi najviše osećate to, nema nikakve posledice za izgovorenu reč, nema posledice za učinjeno delo. I sada je onako, svako nek se snađe. Ko je jači, taj će da profitira. Ko hoće da poštuje pravila, taj biva potisnut.

Poseban problem u Smederevu je i odlazak mladih, o kojem prof. Stanojević priča, prvo prisećajući se jedne situacije iz 1991. godine:

Ja se sećam daleke ’91. godine kada seljacima nisu isplatili šećernu repu i onda smo mi, ja sam bio jedan od malih vođa tada, mi smo blokirali prugu i železaru. Došao je Radmilo Bogdanović sutradan, preksutra su stigle pare. Seljaci su platili poreze, ali niko nije odustao od toga. Dakle, morate odgovoriti na utoku utokom. Nikako drugačije. Ovo su sve priče i perspektive druge vrste.

Mladi odlaze zato što i mi stari, njihovi roditelji, ih teramo negde gde će biti bolji život. Ma kakav bolji život, pobogu? Ja često to kažem i imam prilično neprijatnosti. Onaj ko ode i zasnuje porodicu i ne vrati se i raskine sa hiljadovekovnom tradicijom ili, evo, srpskom hiljadugodišnjom i više tradicijom i osudi svoje pretke da ne postoje, zaboravi na svoje pretke, jer hiljadu generacija je radilo da mi budemo ovakvi kakvi jesmo, i osudi svoje potomke da ne budu Srbi.

Jedan od najvećih problema svuda u Srbiji, a posebno u Smederevu, jeste kultura. Đorđević ovako komentariše stanje kulture:

Razumem se donekle u temu, kako lično, tako i zbog prijatelja koje imam iz kulturnog života. Smederevo je grad sa kulturnom tradicijom. Smederevo je grad sa kulturnim radnicima. Smederevo je grad koji ima široku ponudu muzičara, glumaca, književnika. Nema grane kulture u kojoj se neko nije ostvario, a da je u Smederevu rođen i potekao iz Smedereva. Ali, nažalost, posebno u poslednjih nekoliko godina imamo taj politički problem koji definitivno postoji, gde su svi koji nisu njihovi, automatski protivnici i neprijatelji, a naročito u okolnostima kada se iz svega pokušava da iscedi neki ekstraprofit. Ne ekstraprofit za grad, nego ekstraprofit za lične džepove i za komesare i za stranke i za svašta nešto što mora da se podmiri.

U tom smislu, verujem da će prva naredna vlast da se time ozbiljno pozabavi i da ćemo mi da vratimo neke festivale koji su pogašeni, iskrivljeni, napravljeni sada potpuno naopako, uz ogroman bojkot besnog naroda. Održavaju se da bi se stvarao privid normalnog života, ali tu od normalnosti ne postoji ništa, počevši od selekcije, organizacije publike, svega što bi trebalo da prati jednu kulturnu manifestaciju.

Između ostalog, možda bi trebalo da ponudi profesionalno pozorište koje nemamo odavno. Još, evo, izašao je u Fenjeru, to je lokalni časopis, novijeg datuma. Pominje se pozorište koje je Smederevo imalo i to je to. Ugasilo se odavno i posle toga ništa. Imamo PATOS koji je amatersko alternativno pozorište, ali to nije pozorište te vrste na koje mislim.

Posle razgovora među gostima tribine, data je prilika publici da postavlja pitanja, od kojih je jedno bilo posebno interesantno:

Na koji način mi da pomognemo studentima i studentskoj listi i da stanemo svi u jednu kolonu? … Slažem se sa profesorom i nisam optimista da će ovi lako da se smene, ali mislim da samo jedna lista, samo jedna jedinstvena kolona može. Studenti imaju pomalo pro-desni stav, iako se ja s time ne slažem. Uopšte ne treba da budu teme ideološke prirode. Treba da ih podržimo, pa sutradan kada smenimo ovo zlo da tada se podelimo i da biramo desne i leve, a da sada na sve načine nađemo model kako da se ujedinimo uz studente.

Odgovor Nikole Krstića glasio je ovako:

Potpuno sam saglasan da studentski pokret kao nova snaga, zapravo studentsko-građanski pokret jer one stotine hiljada ljudi koje smo gledali na ulici i ovo što ćemo videti 23. maja, to nisu ni samo studenti ni samo građani, to smo svi mi. Moj stav je da na parlamentarnim izborima tu listu treba da podržimo i zato što je dominantna lista. Problem je što je nećemo svi podržati. Postoji jedan čitav opseg stranaka koji imaju nekakvu drugačiju perspektivu. Moj stav je da mi ne treba da se bavimo sada time šta misli Đilas, Aleksić itd. nego ih pustiti da se sami ujedinjuju kao stranke i da prave svoje liste. Ja nemam nikakav problem jer mi moramo da poštujemo taj pluralizam. Neka idu svojim putem. … S druge strane, svi društveno ključni akteri da podrže studentsku listu na parlamentarnim izborima – to je sigurna pobeda, uz dužno poštovanje mišljenja profesora, jer istraživanja to pokazuju i svakodnevni život to pokazuje.