Bio je petak, 1. novembar 2024.godine kada su se u 11 i 52 ispod betonske nadstrešnice na tek rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, našli Sara, Valentina, Milica, Nemanja, Vukašin, Anđela, Miloš, Anja, Stefan, Sanja, Vasko, Đorđe, Goranka, Vukašin, Mileva i Đuro. Od tada je prošlo 47 nedelja i ne samo da nisu zaboravljeni, već ih svakoga dana pamtimo, a Smederevci i Smederevke ujedno neprekidno opominju i podsećaju na ono što se dogodilo ne samo njima, njihovim porodicama i najbližima već i čitavom našem društvu. Tresak obrušavanja betona još uvek odzvanja Srbijom. U našem gradu zastalo se i danas na 16 minuta u tišini u odavanju pošte poginulima. Umesto obraćanja, povremeno su tu poneka poruka na transparentu ili parola. S obzirom na aktuelnu temu, ovoga puta okupljeni građani su držali natpis „Nisi pevao nećeš ni paradirati“ aludirajući na to da u duboko podeljenom društvu, sve, pa čak i one elementarne stvari koje bismo smatrali redovnim ili uobičajenim (kao što je to muzički koncert ili vojna parada) neminovno dobijaju loš predznak i prizvuk jer su samo oruđe u rukama jedne osobe koju oni koji protestuju mesecima smatraju najodgovornijom.
Podržite rad SDCafe.rs putem Paypal-a ili Patreona
1 comment
Vidim sprečili ste paradu, nesrećnici. Ne videh da ste bili protiv parade gej zanosa! Valjda kad je vaša, onda je u redu.