Tri decenije od događaja koji je zauvek promenio sudbinu jednog dela našeg naroda, obeležene su u crkvi Svetog proroka Jeremije u Vrbovcu.
Operacija „Oluja“, koja je započela 4. avgusta 1995. godine, ostala je u srpskoj kolektivnoj svesti kao simbol gubitka, stradanja – ali i tišine. Ona je svojevrsna ikona srpske tragedije: neprijatelj je napao, ali iznutra smo već bili poraženi.
Godišnjica najvećeg progona Srba u Evropi posle Drugog svetskog rata, bila je povod za razgovor sa sveštenikom Dušanom M. Popovićem.
Ovo stoga što se, u nizu obeležavanja, svečanosti i parastosa širom Srbije i regiona, izdvojio njegov glas – ne politički, već duhovni i svedočanski.
Ovaj sveštenik Srpske pravoslavne crkve, paroh Vrbovački, uputio je potresnu i beskompromisnu besedu nakon liturgije povodom praznika Svete Marije Magdaline.
Njegove reči nisu bile uobičajeni govor žalosti – bile su poziv na budnost, trezvenost i istinu.
Kada čovek, proteran iz Krajine, danas kaže da ide na odmor u Hrvatsku – on je izgubio svest o tome ko je. Ne razumem taj odnos. Proteran si, sve si izgubio, a sada se vraćaš kao turista? – zapitao je o. Dušan M. Popović sa amvona. On svedoči o tome da „Oluja“ nije bila samo vojna operacija, već duboko duhovno i kulturno uništavanje.
Krajinu nije slomila samo hrvatska vojska. Slomila je srpska izdaja – od Knina do Beograda. To moramo reći. Ako ne kažemo istinu – izgubićemo i pamćenje, i budućnost – poručuje otac Dušan.
U liturgijskom duhu, on povlači paralelu sa starozavetnim Jevrejima – narodom koji je vekovima bio u rasejanju, ali nikada nije zaboravio svoj identitet. Dok su Jevreji dve hiljade godina govorili „Dogodine u Jerusalimu“, Srbi, izgleda, sve brže zaboravljaju Drniše, Petrinje, Knin.
Svaki Srbin koji je izgubio zavičaj, a sada se u njega vraća kao stranac, mora sam sebe zapitati – šta sam ja, i gde sam ja bio kada su ginuli moji sunarodnici?
Ovo nije politička optužba, već duhovni poziv. Srpski narod je preživeo vekove pod Turcima, Austrougarima, Trećim rajhom – ali je uvek znao ko je i šta brani. Danas, u vreme mira, preti mu gubitak svesti. Jer, kako svedoči otac Dušan, „Dejtonski sporazum nije ni spomenuo Srpsku Krajinu. Ona je nestala kao da nije ni postojala.“ I danas, Srbi iz Krajine uglavnom žive kao raseljeni u Srbiji, bez organizovanog plana povratka, bez odštete, bez kolektivne podrške. Mnogi su već primili državljanstvo Hrvatske, a deca rođena u egzilu nikada nisu ni posetila zavičaj.
Ako sutra dođe do novog rata – gde će taj hrvatski Srbin biti? Sa kim će biti? S kojom svešću će braniti ikoga? – pita Popović.
Dok Hrvatska 5. avgusta slavi dan pobede sa paradama i udžbenicima koji „Oluju“ prikazuju kao oslobodilačku akciju, Srbi se sećaju uglavnom u tišini. Uz parastos i retke medijske osvrte. Dok jedna strana gradi narativ trijumfa, druga gubi čak i reč za svoju tragediju. Srpski narod nije izgubio samo zemlju. Izgubio je priču o sebi. U tom gubitku, čovek koji je izgubio dom, ali ne i veru, postaje jedini čuvar istine. A ona se ne meri statistikom, već se izgovara bez straha: „Čovek umire jednom. Kukavica – svaki dan.“
Svaka citirana izjava sveštenika Dušana M. Popovića samo je odsjaj njegovog živog svedočanstva. Ali poruka je jasna: Tragedija „Oluje“ nije završena dok se ne suočimo sa njenim najopasnijim nasledstvom – duševnim zaboravom i gubitkom identiteta.
Foto: Miloš Petronijević