Home InfoDruštvo 5+: Ružići – „Radost koju deca donose ne može se meriti ni sa čim!“

5+: Ružići – „Radost koju deca donose ne može se meriti ni sa čim!“

by redakcija1

Jedna soba. Bez kupatila i kuhinje. Tako su Milan i Jelena Ružić započeli zajednički život. Petnaest godina kasnije imaju i krov nad glavom i šestočlanu porodicu…

Priča o Ružićima vodi nas u Osipaonicu, „najveće smederevsko selo“ gde je dom Milana (41) i Jelene (35). Ona je iz Vranova, ali se njih dvoje poznaju dugo, još od kako je Jelena, kao šest godina mlađa, bila „levo smetalo“ kad se Milan družio sa njenim bratom od ujaka.

Nisu se dugo zabavljali, brzo je pala odluka da se u dalji život krene zajedno i ozbiljno. Narednog meseca će biti 15 godina od kako su u braku.

Ispostavilo se da Milan, iako je bio jedino dete, potpuno drugačije zamišlja budućnost svoje porodice. Od samog starta je bio odlučan u nameri da pronađe osobu koja će jednako kao i on želeti da ima više dece. A to, kako nam kaže, danas uopšte nije ni malo lako.

Iskreno govoreći, ja sam hteo petoro dece i moj, da tako kažem, „uslov“ kad smo počeli zajednički život je bio velika porodica. Bili smo u dosta lošoj materijalnoj situaciji kada smo se uzeli, ali ta želja za velikom porodicom je bila baš jaka.

Ne kažem da ne postoji ljubav između nas, postoji, naravno, ne bismo ni uspeli u svemu tome bez ljubavi, ali činjenica je da je porodica na prvom mestu.

Ma koliko je Jeleni i meni lepo, ne bih mogao da zamislim svoj život ili budućnost da u tome nema dece. Ili da sam sa nekim ko nije spreman da se žrtvuje zbog dece.

Nismo imali sreće da imamo petoro, bilo bi ih, ali neke su se stvari dogodile. To sada više nije ni važno, na kraju danas ipak imamo četvoro dece i ja sam zadovoljan čovek – kaže Milan.  

Najstariji, Jovan, rodio se pre 14 godina, Mihajlo ima 12. Prošlo je zatim deset godina kada je Ružićima ponovo pošlo za rukom da dobiju prinovu ali su vesti bile najbolje moguće iznenađenje – Jelena je nosila dve devojčice. Danica i Milica sada imaju dve godine.

Bila je to rizična trudnoća. Lekari su nas iz predostrožnosti pripremali za različite scenarije i mogućnosti da se nešto iskomplikuje. To su neke stvari koje su mogle da se dese i hteli su da nas pripreme i na to. Ali na sreću, od svega toga nije se dogodilo ništa. Sve je bilo u najboljem mogućem redu.

Naravno, dolazak Dane i Mice na svet je potpuno preokrenuo svakodnevicu Ružića koja je i pre toga bila dinamična jer su se Milan i Jelena na razne načine dovijali kako bi obezbedili sve što je potrebno.

U jednom trenutku, on je čak balansirao radeći tri posla – bio je poljoprivrednik, radnik javnog preduzeća i uporedo sa tim su imali radnju za prodaju voća i povrća. Sada se bave samo ovim poslednjim, a posao je raspoređen tako što Milan uglavnom nabavlja, a Jelena prodaje robu.

Naš dan počinje između 4 i 5 sati. Svakog dana. Milan je nekad kod kuće, nekad u radnji samnom, ali u najvećem broju slučajeva je na terenu, ide za robu, juri, trči…

Devojčice idu u vrtić radnim danima, a pre toga sam isključivo ja bila sa njima i to je bio najteži period. Na sreću, sinovi su mi pomagali kad je raspust, ali van toga nisam htela da ih previše okupiram imaju i oni svoje obaveze, škola, folklor…

Sećam se, tada su mi noći bile najteže. Ali, prošlo je, pregurali smo i to. Sada se lakše uklapamo, kada su one u vrtiću, ja sam na poslu, nakon toga se vraćam kući, pripremim nešto za jelo, polako se okupljamo svi i to je to.

Dečaci nam mnogo pomažu, hoće da pričuvaju sestre na krako, daka idu prepodne u školu oni ih i odvedu do vrtića.  

Kad se setim kako je bilo, jesam se malo uplašila kada sam saznala da ću roditi bliznakinje. Zamišljala sam kako će to da izgleda kad dve bebe noću plaču, a treba ih podojiti, presvući, pa sutradan i narednu noć opet sve ispočetka.

Znam da se u tim situacijama, cele porodice i rođaci angažuju, svi budu uključeni i imaju „raspored“ kad je ko na redu. Ja sam se izborila sama – kaže Jelena.

Jovan i Mihajlo sada aktivno učestvuju u svemu, pomažu ne samo kada je o sestrama reč već i u porodičnom poslu. I tu, slažu se naši sagovornici, vidimo koja je zapravo snaga velikih porodica – uvek ima nekoga ko može da „podigne“ onog ko je klonuo, ko se na trenutak umorio ili ostao bez snage. Ima ko da ga odmeni, razume, pomogne, da nastavi tamo gde je drugi stao.

To saznanje da ste zajedno nešto uspeli, to vas vezuje i spaja. U jednom trenutlku jedan vuče više, u drugom drugi, uvek postoji trenutak kada neko poklekne zbog raznih problema, a onaj ga drugi ga potapše po ramenu, ohrabri, da mu snage.

Mi radimo trgovinu voćem i povrćem. Radili smo pre samo proizvodnju. Na selu živimo, ja sam porastao u poljoprivrednoj porodici koja se isključivo time bavila. Niko u mojoj porodici nikada nije radio ni u kakvom preduzeću.

Odrastao sam u situaciji koja nije bila materijalno posebno dobra ali ključna stvar, koja je mene vukla su poštenje i poštovanje. Ma koliko moji otac i deda nisu imali, oni su bili poštovani i pošteni. To što su zaradili i koliko su imali to je bilo to.

Ja sam imao volju da završim školu. Završio sam višu, pa fakultet, sve to dok sam radio jureći rešenje za stalno ili bolju poziciju na poslu. Radili smo poljoprivredu uporedo sa tim. Pa na poslu cirkus, problemi, promena radnog mesta, svašta je bilo.

Dakle trgovao sam, radio u firmi i radio poljoprivredu. Ja uvek kažem i mojoj deci – da bi bilo šta stvorio u životu treba mu žena. Oslonac. Sve to što se napravi u zajednici, nema možda finansijsku vrednost, ali ima emotivnu – priča nam Milan.

Na pitanje zbog čega se, prema njegovom mišljenju drugi teže odlučuju za stvaranje porodica sa mnogo članova, Milan ponavlja da je za početak potrebno da dvoje ljudi isto žele. I da budu iskreni.

Naravno, ima tu još mnogo stvari koje su uticale, među kojima i potpuni zaokret u našem društvu kada su u pitanju životni prioriteti i najveće vrednosti.

Cilj je da porodica ostane zdrava, da imaju zdrav odnos prema životu i da odatle krenu u svoj budući život. Da u porodicu koju će stvoriti donesu neke osnovne vrednosti, da imaju volje, poštenje, poštovanje, da su spremni da se upuste u izazove i da uvek nađu rešenje. I da nije kraj sveta ako dobiješ otkaz.

Jer možda te u stvari čeka nešto bolje. Svaki gubitak treba gledati kao šansu da napraviš nešto još bolje. I idete korak po korak, dan po dan.

Postoji milion razloga da se ne formira porodica. Najlakše je naći izgovor ili opradvanje da nešto ne uradiš, da ideš linijom manjeg otpora za sve u životu. Lakše je da odneguješ jedno dete nego četvoro. Da bi obezbedio deci normalan i pristojan život to zahteva odricanje, požrtvovanje, mnogo više truda pa i fizičkog posla.

Treba na kraju da imaš vremena da ih vaspitaš i da im se posvetiš. Muka je da jedno vaspitaš, a kamoli kada ih je četvoro.

Nama je Jovan već u pubertetu pa i te kako zahteva pažnju. Razgovor o školi, društvu, odrastanju, izazovi sa kojima se on sada susreće su veliki. U 21. veku za roditelje je poseban problem što su deca na internetu stalno izložena informacijama koje kod njih stvaraju potpuno nerealne predstave o životu. Samim tim je i svaki zaključak koji na osnovu tih informacija izvedu, pogrešan. Treba da im se objasni da život nije takav.

I nije da mu u životu imamo samo probleme, sve to i te kako ima svog smisla. Nijednog trenutka se nisam pokajao što sam imao želju za velikom porodicom od prvog dana.

Ja sam bio baš u teškoj situaciji, imali smo jednu sobu, ni kuhinju ni kupatilo. Ali je moje razmišljanje bilo da sam ja bio jedinac pa ni meni moj otac nije ništa ostavio, sve sam morao sam da stičem.

To se svodi na onu narodnu poslovicu „Niti pametnom steći, niti ludom ostaviti“. Zaboravljamo na narodnu mudrost i iskustvo. Ništa mi ne treba da izmišljamo, kroz sve to su ljudi već prolazili.

Mi samo treba da slušamo iskustva starijih, da vidimo kako su oni radili. Lepo je deci unapred sve obezbediti od velikih stvari poput kuće, automobila, ali je pitanje da li je to pametno?

Iako neko ima da priušti to detetu, ja mislim da ne treba to raditi. Treba da malo prisvojimo od tog zapadnog mentaliteta, gde je sve drugačije. Tamo čim porastu oni moraju da se odvoje i budu samostalni. Samo kod nas postoji ta neka velika obaveza prema deci.

Svako sebi stvara život. To da mi njima sve na gotovo pružimo, to je opet još jedan izgovor da se ne upuštamo u veliku porodicu veliku. I generacijama se to sada prenosi, to da neko nema kuću za svako dete, pa braća treba da se podele, pa svađa, cirkus.

Ali to shvatanje je pomodarstvo i to iz skorijeg perioda. Čini mi se iz vremena naših očeva i majki jer nam babe i dede nisu tako razmišljale. Izgubio se red i redosled što bi rekli, vrednosti su potpuno promenjene, svest je drugačija.

Mi se trudimo da našu decu naučimo da imaju volju, da žele da nešto nauče, stvore, saznaju, pa da to znanje pretoče u nešto materijalno, ali to je sve stvar volje. Ništa nije lako.

Suprotno onome što bi se dalo očekivati, želja za više potomaka i velikom porodicom nije u selima veća nego u gradu. Jedine su razlike u pomenutim izgovorima zbog čega nemamo višečlane porodice. U Osipaonici, kažu Ružići, uopšte nema mnogo porodica poput njihove. Svega je nekoliko roditelja sa četvoro i poneki sa petoro dece.

Samo se provomiše da damo pare i to je to. A to uopšte nije najvažnije. Da jeste, onda bi ovo što se radi dalo rezultate. Generacije su sve manje, manje dece se rađa, manje ih ima u školi. Da ne pričamo o vremenima kad smo mi bili deca, evo koliko je dece bilo kod Jovana u generaciji, pa onda kod Mihajla još manje. Svaka sledeća je generacija manja – kaže Jelena.

I sve to, dok naša nacija izumire. U tom smislu, njihove poruke za donosioce odluka uopšte se ne odnose na novac ili stvaranje materijalnih stvari, sadržaja, objekata i slično. Naprotiv, odnose se na nešto što uopšte ne košta, ali je možda i najteže postići jer zahteva promene celokupnog društva.

Evo, vi ste došli da promovišete porodice, to je lepo, ali je takvih promocija jako malo. Ono što se kod nas promoviše sasvim su druge vrednosti.

Jesu veliki problemi, nema se para, nema posla za stalno, plata je mala, imaš dete, ne možeš da ga upišeš u vrtić, nema mesta. Dakle, ima realnih problema mnogo.

Imam drugara, godinama su se borili da dobiju dete. Svašta su prošli. Na kraju su uspeli. Stalno su zaposleni oboje i sada ne mogu da upišu dete u vrtić. Ja ne mogu da verujem. U šali mi kaže da će lakše da upiše dete na Kembridž nego u vtrić. Eto, jedna tako osnovna stvar je problem. Ali kod nas se propagiraju neke druge stvari, a porodica je zapostvljena.  

Ključ je u edukaciji mladih, da ih ohrabrimo, da ih učimo da prihvate stvari onako kako su prihvatali naši dedovi. Kad je bila veća beda nego posle Prvog svetskog rata? Da su se oni tada ponašali kao mi danas, Srbija ne bi ni postojala. Poremećen je sistem vrednosti. Na tome treba raditi i to ozbiljno. Ali to mora da bude strategija nekih ozbiljnih ljudi.

I lako je za nas, sada, mi smo porodica sa stažom od 15 godina. Akcenat treba staviti na porodice u povoju, koje tek treba da se formiraju. Mi smo već naučili da se borimo i prilagođavamo, treba pomoći onima koji tek počinju, da ne bi odustali.

Postoje mere koje država može da propiše, ali ona za roditelja ima razumevanja na žalost samo kada su deca teško bolesna. Ne postoji razumevanje u negovanju zdravih porodica. Ne mislim na velike već na sitne stvari, ne da Jelena kao majka sedi kod kuće, a da joj neko plaća.

Ne, mislim na zakašnjenja na poslu, neplanirane izlaske, kad treba dete do zubara da se odvede ili do lekara jer se razbolelo, pa dobilo temperaturu i treba da se preuzme iz škole. Da sam ja na primer i dalje u javnom preduzeću ne bih mogao danas da budem sa njima dok su i deca i Jelena bolesni.

Ja bih voleo da svaki dnevnik umesto pričom o porastu BDP-a, počinje podatkom da se tog dana rodilo više dece nego prethodnog. Da se ta pitanja postave kao najvažnija za naciju. Jer nam je bez toga sve džabe.

Da mediji, svi promovišu te stvari, ali ne tako što će povremeno na dva minuta neko da spomene porodice, a onda da deset sati gledamo nakaze koje u stvari oni promovišu. A to što gledaju, takva će nam i deca biti jer im se šalje poruka da tako treba.

Slažem se, ako pričamo o problemima, nama u selu nedostaje vodovod, kanalizacija, tu je problem otpada, ali sve to i da se reši – za koga je to onda? Čemu, ako nas nema. Ovo naše selo će biti tužno i sablasno prazno za 20 godina. Već imate oko Požarevca da vidite uveče da više nema nigde nikog –  napominje Milan.

U poruci za kraj, zamolili smo ih da se obrate upravo onima koji porodice tek stvaraju, a možda njihove reči ohrabre i nekog sa „podužim bračnim stažom“ da razmotre mogućnost da se upuste u podizanje još dece.  

Mi se svi fokusiramo na probleme, ali mnogo je lepote u životu, sve što u životu stvoriš ima smisla samo ako to imaš sa kim da podeliš. Pa i svaki gubitak je manji ako ga sa nekim deliš.

Svi smo okupirani nekim brigama. Ali umesto da nam služe kao motiv da nešto promenimo, one su čaura iz koje ne izlazimo. Radost koju deca donose, ne može se meriti ni sa čim drugim. Nijedna druga radost tome nije ni prineti, neuporedivo je. I sve drugo postaje nevažno.

Sada je preovladao strah, samo se bojimo najgorih scenarija. Znate, svima se dešavaju loše stvari, ništa nije lako, nema ni lake trudnoće, ali iza toga ima nešto lepo – doći će dete. Borite se, radite i trudite se i sve će biti dobro – poručuje Milan.

Budućim mamama pre svega poručujem da treba da imaju mnogo snage, strpljenja, ali pre svega ljubavi, jer to je ono što te podigne kad je teško, kad je loše, kad misliš da više ne možeš. I kad su neispavane i umorne i čini im se da neće izdržati, sve će to da prođe. I biće vremena za sve. Deca brzo porastu, posle vam to nedostaje. Imaćete vremena za sebe, ne brinite, ali kada su deca mala tad ste najpotrebniji. Sve ostalo dođe i prođe – dodaje Jelena.   

 

 

Foto: SDCafe.rs / privatna arhiva

* Projekat „5 +“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.

 

Slične vesti

Leave a Comment

error: Sadržaj je zaštićen !!