Nastavak serijala “5+” tokom kojeg poslednjih meseci nastojimo da promovišemo roditeljstvo u višečlanim porodicama, odveo nas je ovoga puta u Landol. To je jedino selo u smederevskom kraju u kome je, tokom poslednjeg popisa iz 2022. zabeležen veći broj stanovnika u odnosu na prethodni, pa Landolaca trenutno ima oko sedamdesetak više nego 2011.
Tu, kako kažu, okruženi porodicama sa decom, žive Pavlovići: Miroslav (37) i Tanja (33) sa Nikolinom (11 i po godina), Ilijom (10 i po) i Unom (sedam godina).
Njih dvoje su zajedno već 15 godina. Nisu se dugo zabavljali pre nego što su se odlučili za zajednički život. Oboje su pre toga imali duge veze, ali su Miroslav i Tanja brzo shvatli da je to ono pravo i da su jedno za drugo. Venčali su se 2012.
Mi jesmo od početka želeli veću porodicu. Ja imam veliku familiju, sa mnogo dece, moj otac ima brata i sestru, a nas je petnaestoro braće od stričeva i samo jedna sestra pa sam ja oduvek voleo da imam ćerke. I eto, sada imam dve devojčice i sina koji je rođen između njih – priča nam Nikola.
U razgovoru o tome sa kakvim su se komentarima susretali i kako je okolina reagovala na njihovu odluku da će imati treće dete, Tanja kaže da se tada retko ko obradovao tome i da se većina pitala zašto to žele. Međutim, godinama kasnije, odnos je malo drugačiji.
Svi su se pitali kako ćemo mi to da izguramo sa troje dece. Danas treba mnogo toga za decu, u tom smislu su bili takvi komentari. Međutim, sad kad su deca malo porasla, a mi se ipak snašli u ulozi roditelja, češće čujem poruke poput “Svaka čast” i slično, zbog toga što smo se upustili u tako nešto.
Čovek treba da bude svestan u šta je ušao, ali i toga da je žena stub kuće. On je taj koji može da doprinese i preuzme na sebe odgovornost. Želeli smo da imamo nešto svoje, da živimo zasebno i samostalno.
Ja sam praktično od 13. godine, kad mi za nešto treba, novac od oca pozajmljivao i vraćao po dogovoru. Tako gledam i da moju decu sutra naučim. Da umeju da cene zarađeni dinar.
Kad je Tanja došla, živeli smo u jednoj sobi. Polako smo pravili ostalo, ali ima mnogo žena koje to ne bi razumele, ne bi pristale na takav život. Većina hoće odmah lagodan život, provod, da ide tamo – ovamo.
Mi smo pre svega želeli da nešto sredimo, ulagali smo da preuredimo mesto gde ćemo da živimo i još uvek tako razmišljamo. Tek kad se namire obaveze onda možemo da se malo opustimo. S tim što mnogo treba da se radi, u mom slučaju radi se dupli posao da bismo opstali – napominje Miroslav.
Na pitanje da li je to ono što je najteže u ovoj priči, on kaže da je njemu najžalije zbog toga što stalno oseća nedostatak vremena. Voleo bi da bude više kod kuće jer deca brzo rastu i te godine se više ne mogu vratiti, a svako će potom krenuti svojim putem.
Čovek ni ne oseti kad deca odrastu, a ja nisam tu koliko bih hteo, žao mi je zbog toga. Ali, mora ako mislimo ovako da živimo, mora dupli posao da se radi i da se snalaziš na neke načine, kako god, samo da uspeš – dodaje Miroslav. Njegov radni dan traje od 6 do 17 sati, uglavnom svih sedam dana u nedelji.
Tanjin dan je užurban, mada sada mnogo manje u odnosu na situaciju od pre nekoliko godina.
Sad je mnogo lakše, pre je bilo teže, dok nisu išli u školu, trebalo je biti sa njima i sve ostalo odraditi po kući što treba. Jedva sam čekala tih devet sati uveče kad su odlazili na spavanje, da bar malo zastanem, predahnem i što se kaže, popijem kafu na miru sama i u tišini. Sada je najveći izazov tokom dana organizovati se da im svima pomognem u vezi sa školskim obavezama, tri đaka, drugi, četvrti i šesti razred – kaže Tanja. Iako je ulogu majke preuzela u dvadesetim, odnosno godinama koje medicina i biologija smatraju idealnim za majčinstvo, to ipak nije uobičajeni život njenih vršnjakinja.
Nije to često danas tako. Moje školske drugarice tek sad rađaju prvo dete, a ja sam to završila odavno. Nisu imale potrebu i želju za tim dok nisu došle u neke zrelije godine. A sad je posle tridesete mnogo teže biti roditelj. Kod mene je mala bila razlika između prvog i drugog, svega 13 meseci. Najstarija ćerka je imala četiri meseca kad sam ja ostala ponovo trudna. Bilo je i situacija kad su me pitale drugarice zašto mi nije palo na pamet da ne rodim drugo dete…
Ja sam izašla iz porodilišta sa Ilijom, a Nikolina još nije ni prohodala. Dva kreveca smo imali tad, praktično dve bebe, stariju i mlađu. Ali pregurala sam ja to sve. Tek posle kada je ona imala četiri godine, ja sam rodila i treće dete – priča nam Tanja.
Razgovor o tome šta njima nedostaje, ko bi i na koji način mogao da pomogne, Nikola počinje porukom da su “hvala Bogu svi dobro i da ništa ni od koga ne očekuju niti su navikli da nešto dobijaju”. Pa ipak, kad se malo bliže osvrnemo na prilike sa kojima se suočavaju, činjenica je da ima više stvari koje bi njima olakšale svakodnevicu, a samim tim bile i dodatna podrška za one koji se poučeni ovakvim primerima, još uvek nisu odlučili za povećanje porodice.
Pravo da kažem, pomoć bi meni, najviše trenutno značila za udžbenike. Una nema pravo na sve knjige iz komlpeta. Par knjiga sam morala ja da nabavim. Uradila sam to, platila, kopirala, snalazila se. Ali, kad je krenula u školu sad u septembru, ona ni od tih obećanih nije sve dobila. Niko nije znao da mi kaže zašto.
Eto, ni to što nam je kao garantovano, nije baš u potpunosti tako lako, nije rešena stvar da ne mora da se brine. To je stvarno velika stavka, knjige su mnogo skupe.
Drugo, nema vrtića u Landolu. Da je bilo, ja bih odavno sigurno negde radila. Ima samo po četiri sata mešovita grupa. Kad je Ilija trebalo da krene u predškolsko, pošto je bilo njih dvoje odavde, a najmanje treba da ih šest da bi bilo kod nas u selu, moralo je da se ide u Kolare. I to se dete vodi popodne.
Ja ne vozim, muž radi, a prevoza nema uvek. Od vaspitačice smo onda čuli za mešovitu grupu, ali to je bilo samo četiri sata dnevno od 8 do 12 sati jer ovde nema kuhinje za užinu.
I uopšte, sve je to nekako teško kad hoćete da ostvarite pravo na osnovu višečlane porodice, umesto da nam se odmah kaže kakve mogućnosti imamo i šta nam sleduje, uvek sam ja morala da se raspitujem i da pokrećem to pitanje jer niko nije upućen. Na primer, pravo deteta na besplatnu ekskurziju – objašnjava Tanja.
U tom smislu, podrška roditeljstvu bi trebalo da bude vidljiva na svakom koraku i da im pomoć pristiže sa svih strana koje su upućene u to kakve sve mogućnosti imaju, a ne da roditelje stavljamo u ponižavajući situaciju da imaju utisak da “moljakaju” za nešto što im već pripada.
Život u selu za decu znači još neke otežavajuće oklonosti i ima stvari koje im ostaju nedostupne. Sve i da jednog dana u Smederevu zaživi praksa kakvu već odavno imaju neki gradovi gde su sportske aktivnosti ili sadržaji iz kulture besplatni, biće potrebno da se još ponešto menja.
Eto, na primer, da oni treniraju nešto, moraju da idu do grada nekako. Tanja nije vozač, ti su treninzi kasno, ne uklapaju se s prevozom. Oni su bili krenuli na kik boks, ja radim ne mogu da se uklopim da ih svaki put vozim. Morali smo da odustanemo. I zaista ispada da oni imaju manje šansi od dece u gradu kojoj je sve to dostupnije.
Ambulanta radi jednom nedeljno, a trebalo bi tri puta. Opet moraš u grad kad ti treba. I kad se razbole, znate već, sve što prepišu se plaća, malo šta od toga ide na recept, pa ako su još svih troje istovremeno bolesni, to sve da se kupi bude veća stavka…
Kuća do nas ima dva deteta, pa još jedna pored, pa mi imamo tri, ovaj naš kraj ima dece. Ali dosta dece ide u Smederevo u školu, njih između 10 i 15 sigurno jer roditelji misle da su u gradu bolji uslovi. I to je problem. Ugasiće se škola… Ima sela u Srbiji gde po 15 km idu dva đaka i dolazi jedan nastavnik za ta dva deteta, a tamo se ne gase škole – kaže Miroslav.
Takođe, pošto je škola u Landolu za prva četiri razreda, od petog đaci putuju za Kolare, a neretko se dešava da nazad ili moraju peške ili da čekaju satima.
Ne mogu da izađu ranije sa časa, a posle pola dva popodne pa sve do 17 i 15 nema autobusa, I onda ja treba da razmišljam da li će sve biti u redu kad ide peške, zovem na 10 minuta i proveravam gde se dete nalazi – objašnjava Tanja.
U priči o tome šta njih dvoje smatraju najvećim razlogom zbog kojih su porodice sa više dece u manjini, oboje smatraju da su finansije ali i odnos prema obavezama i beg od odgovornosti ključni problem.
Ovaj mlađi “kadar” danas neće da se upusti u obaveze. Žele da žive sa mamom i tatom što duže, da ih oni finansiraju dokle god može. Žene su postale mnogo drugačije, imaju velike, nerealne želje, sve hoće na gotovo, zamišljaju kad se udaju da samo odu negde gde je već sve sređeno kao u nekoj seriji. A nije to važno, već ako neko zna u šta se upušta, želi da provede ostatak svog života sa tim drugim i spreman je na sve što treba. S jedne strane ponečeg treba da se odrekneš da bi sa druge strane imao nešto vrednije
Nekada jednostavno previše hoćemo. Ranije se imalo manje, ali ljudi nisu bili toliko zahtevni. Danas živimo jedan ubrzan život, stalno juris i žuriš, uvek nam nešto smeta i fali, a decu vaspitavaju telefoni i internet, pa grade potpuno pogrešne stavove.
Poštovanje kreće iz kuće. Deca će poštovati ono čemu ih mi naučimo. Ako ih učimo da je to porodica, onda će poštovati to. I u školama bi moralo malo drugačije da se postupa, ne da se uče nekim naopakim stvarima, da se zna ko, šta, s kim i kako. Porodica počinje sa muškarcem i ženom.
Onima koji tek stvaraju porodicu bih poručio da nije sve toliko strašno koliko oni misle i očekuju da će biti.
Treba da se bore i da budu jedno uz drugo, supružnici moraju da se drže zajedno da bi uspeli u životu, da imaju jedan u drugom podršku, da ne dozvole da im se iko meša, da ne slušaju nikoga sa strane, ako misle da uspeju u životu. Dogovori su samo između vas dvoje.
Svi ostali su manje važni, naravno, uvek mogu da pomognu ali ne tako što će se mešati u neke najvažnije stvari. Jer i toga sad ima mnogo. Rastavljaju se brakovi zbog gluposti i rekla – kazala.
Muškarcima koji treba da brinu o tim svojim porodicama, poručujem da se ne plaše rada, da svako može da sebe nešto da napravi ako želi. Ima posla ko hoće da radi na taj način. Ja sam bio i u inostranstvu tri godine, bilo je nešto posla ali sam se vratio jer te pare mogu i ovde da zaradim. Da može da se živi iole pristojno, da možemo na more da odemo.
Pod pritiskom su svi roditelji, nema predaha, mora mnogo jak mentalno da budeš, ništa nije jednostavno u životu, pogotovo danas u ovo vreme kada je sve skupo.
Ja ipak misllim da može sve da se preokrene, da ima nade da bude više dece i višečlanih porodica – poručuje Miroslav.
Foto: SDCafe.rs / privatna arhiva
* Projekat „5 +“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.