5+: Čeperkovići – „Deca će vas oblikovati kao ljude i usaditi vam drugačiji, zdraviji pogled na svet…“

Maja (39) i Nikola (40) se, kako kažu, poznaju čitavog života. Odrasli u istom komšiluku – zgrada do zgrade u naselju Miloja Đaka.  Pre oko petnaestak godina počeli su da se zabavljaju.

Veza nije dugo trajala pre nego što je prerasla u brak – posle svega deset meseci oboma je bilo jasno da je to ono pravo. Venčali su se u martu 2011.

I mada je Nikola, dok su se zabavljali, u šali, prijatelje sa Majom upoznavao predstavljajući je kao devojku koja će mu roditi petoro dece – po poznatoj replici iz kultnog domaćeg filma, to zaista nije bio njihov životni plan. Ali se baš tako dogodilo. Jer, život je ipak neprevaziđen pisac i  piše najbolje priče…

Kada se, pre 13 godina rodila Anđelija ja sam bila sličnih razmišljanja kao i većina drugih ljudi. Mislila sam da je to rešeno, imamo dete, sad smo porodica, to je dovoljno, stvar završena, „posao“ obavljen. Ipak, kada smo se posle šest godina odlučili za drugo dete, ispostavilo se da imamo blizance.

Svi su super reagovali, blizanci su zaista bili veliko iznenađenje. Mi smo shvatili da ćemo umesto dva, imati troje dece i svi su komentarisali kako je to odlično ispalo jer se ja sigurno ne bih odlučila da rodim posle i treće dete. Tako smo dobili Vukašina i Tadiju koji imaju šest godina.

Ali, još veće iznenađenje usledilo je nakon toga – ponovo smo dobili blizance koji imaju godinu dana i dva meseca.

Nije plan baš bio takav, taman smo kupili stan na kredit, preselili se, nekako se „rasporedili“. Bilo je, ali više u priči, pomisli da bi možda moglo još jedno dete, devojčica. Kad eto i Đorđa i Ružice – priča nam Maja Čeperković, majka petoro dece.  

Čeperkovići u punom sastavu

U prvom trenutku na vest da će ponovo dobiti dvoje dece, čovek, pričaju nam ona i suprug, razumljivo reaguje iznenađeno, pomalo i zabrinuto, usled strepnji da li će sve biti u redu, da li će uspeti da brinu o petoro dece, šta će biti na dalje… Sva ona uobičajena pitanja pred kojima se nađu roditelji pred proširenje porodice.

Šok je bio što su opet blizanci. Moj prvi osećaj je bio strah da nećemo moći to sve da izvedemo kako treba. U ovoj zemlji tako nešto je ludo, mnogi su pričali da nismo normalni.

A onda smo shvatili da smo sve to već jednom prošli, sve nam je poznato, samo treba još malo više da se potrudimo i biće u redu. Idemo dan po dan.

Kad kreneš da razmiljaš o nekoj daljoj budućnosti hvata te panika, sve što su stariji sve više treba, ali ne treba od samog početka biti pod tolikim pritiskom svih tih pitanja – kaže Maja.

Da su mnoge porodice koje su mogle biti višečlane, ipak ostale na jednom ili dvoje dece pre svega zbog toga što roditelji pogrešno doživljavaju svoje zadatke, stavljajući pred sebe ogromne  obaveze i dužnosti da detetu obezbede budućnost sa apsolutno svih aspekata i neki „gotov život“ rešenih problema, slaže se i Nikola:  

Ja često kad je ta tema u pitanju kažem da možda neće svako moje dete imati automobil od mene, ali će imati svu moju ljubav i podršku, kao i školovanje sigurno. Ne treba mi njima da stvorimo život.  

Ja pamtim prvu godinu fakulteta. Meni otac da školarinu, ja sve potrošim. Šta sam uradio? Pa,  nisam mu rekao da nemam više, niti išta tražio, zaposlio sam se i platio sebi prvu godinu.

Onda sam video da je to nešto što svako može da izgura ako je iole samostalan. A Maja i ja jesmo. Od samog početka, kad sam samo ja radio, živeli smo privatno, skromno, ali smo imali naš mir i snove koji se ostvaruju.

Da li smo stvarno odmah želeli petoro dece? Ne, ali hvala Bogu imamo ih. I želimo da pre svega budu dobri ljudi i da  budu dobro. Sve ostalo, polako, videćemo kako će ići.

Moja je majka iz višečlane porodice, ona je blizanac, eto, to je možda zanimljivo. Bilo ih je sedam sestara i jedan brat. Sve te tetke i ujak su imali po jedno ili dvoje dece. Meni to nije toliko strano, pamtim tu ogromnu cirkulaciju ljudi kroz kuću, idemo kod jedne tetke, druge. I svi su mahom živeli u Smederevu. To mi sad zamišljamo i kada razmišljamo o našoj deci.

Mama Maja sa celom ekipom

Očekivano, s obzirom na to treba uskladiti mnogo obaveza, svaki njihov dan liči na scenario neke porodične serije. Sedmočlana porodica i Maks, pas koji takođe sve predano „drži pod kontrolom“ obilazeći revnosno ukućane, „ispitujući situaciju“ i tokom ove naše posete Čeperkovićima.

Naš dan izgleda ludo. Nikola radi u banci, ja u školi, trenutno sam na porodiljskom, ali radim privatno kao dodatnu delatnost (Defektolog Budilnik). Ustajemo ujutru, on sprema Vukašina i Tadiju za vrtić, odlazi na posao. Dolazi moj tata, prošeta psa, sprema se doručak za bebe.

Anđelija uglavnom sve može sama, ja se spremam za posao i odlazim, dolazi moja mama, kuva, hrani ih i sprema, dok se Nikola ne vrati s posla, onda on preuzima.

Potom se vraćam i ja, pa je red na mene. I tako svaki dan. Kod nas vreme brzo prolazi. Stvarno je „turbo“ ritam – kaže Maja i dodaje kroz smeh da su se u međuvremenu ona i Nikola odrekli spavanja. Kako uvek imaju malu decu, a saim tim i iste obaveze već godinama unazad, u šali kažu da je kod njih sve sve stalo samo deca rastu.

Anđeliji smo posebno zahvalni. Često čujem komentare kako ne treba da je opterećujemo, ali ja mislim da je sasvim prirodno da učestvuje u svemu tome. Neprirodno bi bilo da je izolujemo iz te svakodnevice.

Ona je dosta sazrela od kad su došle bebe, imamo puno poverenje u nju, velika nam je pomoć. Sve zna šta i kad treba, a ponekad ume da bude i stroža prema braći od nas, ali ne mešamo se, ima razloge zašto tako radi, dobro je to – objašnjava Maja.

Čuvala je mlađu braću, a onda je očas posla došao i taj trenutak kada svi zajedno treba da pričuvaju još mlađe od sebe:

Dok su dečaci bili manji, bilo mi je teško da ih savladam, sad kad su porasli oni meni pomažu oko beba, ako zatreba nešto – kaže Anđelija.

Anđelija i Ružica

Okolina, prijatelji i poznanici, na činjenicu da ova porodica ima sedam članova reaguju različito. Kako Maja kaže, čuli su sve i svašta, dodaje da žali što ponešto nije zapisivala. Od obeshrabrujućih do komentara podrške.

Ja radim u školi i mogu vam reći da je i među ljudima koji su prosvetni radnici koji su inače upućeni na rad sa decom, bilo takvih pitanja poput šta ćete sad da radite, kako ćete sa toliko dece i slično.

Ali, bilo je i sasvim drugačijih komentara i podrške. Često nas prvo pitaju da li smo dobro i to po više puta zaredom, valjda ljudi ne veruju da možemo zaista biti dobro jer se roditeljstvo doživljava kao neki veoma težak i naporan rad. Ali, mi imamo decu u kojoj uživamo.

Nikola na to dodaje da je tajna uspeha u dobroj organizaciji i pravilima od kojih se ne odstupa. Na primer, zna se tačno kada ko ide na spavanje i samo ako se taj raspored uvek poštuje moguće je postići sve. Pa da čak uveče i ostane vremena za uživanje udvoje na terasi, dok sumiraju dan za njima…

Vukašin i Tadija

Na pitanje šta oni iz svog iskustva misle, koji su presudni faktori zbog kojih većina porodica ima jedno ili dvoje dece, da li je reč o finanijskim problemima, strahu od neizvesnosti, gubitka posla koji „nije siguran“ ili smo kao društvo drugačiji pa su nam se i pogledi na život i prioritete promenili, naši sagovornici kažu:

Sve to ukupno. Ali ako počneš odmah da se preopterećuješ samo strahovima, onda nemoj da imaš nijedno dete. Danas ni u čemu nema te sigurnosti u životu, na način kako je nekada bilo. Ništa nije sigurno i sve može da se promeni. Ali možda baš u toj velikoj porodici nađeš sigurnost.

Ja sad, šta god izgubila u životu, kad imam njih više ništa nije toliko važno. Finansijski naravno da je teško, ima to uticaja, ali eto, mi smo se snašli tako što oboje dosta radimo. Ja sam počela da radim dva meseca nakon što su se rodile bebe. Pitali su me kako sam mogla da ih ostavim tako rano.

Pa nisam ja to želela, da sam mogla, ja bih najviše volela da ispratim svaki njihov dan i trenutak, ali to nije moguće. Hvala Bogu na pomoći baba i deda, inače to ne bismo mogli da izvedemo.

Ali ljudima želim da poručim ovo: Ne smeju da vas spreče spoljni faktori za porodicu. Ako imamo želju za velikom porodicom, ako to postoji, a to je najvažnije, onda to treba da ostvarimo.  

Mislim da novac nikada nije presudan razlog zbog koga se odustaje od više dece. Jednostavno, čovek mora da se odvaži i da neke svoje ranije zamisli ostavi po strani, a da prioritet bude nešto drugo – smatra Maja.  

Tata Nikola sa Vukašinom i Tadijom

Ova priča je Nikolu vratila u doba njihovih početaka, kada je samo on radio, Maja je imala dva ispita do završetka fakulteta, Anđelija se rodila…

Treba svaki put da se ugrabi prilika koja god se ukaže u životu. Nama se ukazala prilika da imamo petoro dece i to je nešto što ne bih nikada promenio sad. To je meni zvezda vodilja.

Treba se odvažiti za svaku stvar, imati malo više hrabrosti. To sam radio i na poslu, kad sam menjao posao i kada sam oženio Maju. Ljubav i neka intuicija nas vode, oseti čovek to u sebi i prepozna. Ja sam, sve ovo, mogao da zamislim sa njom – kaže Nikola.

Od države, Čeperkovići primaju dodatak za treće, četvrto i peto dete. I sva podrška se svodi na to uglavnom. To je u visini jedne minimalne plate na mesečnom nivou ukupno.

Za treće dete imaju pravo na olakšicu u vrtiću koji se pohađa upola cene, četvrto i peto će, kada dođe vreme, moći da idu besplatno. Iskreno, zadovoljni su i time jer svaka je pomoć dobrodošla, a decu, niko ne rađa zato što računa na podsticaje već zato što sam to želi i spreman je da sve obezbedi samostalno.

Ipak, ono što im u toj priči smeta jeste neravnopravan položaj roditelja i dece u nekim drugim gradovima, pre svega u prestonici, u odnosu na ostatak zemlje. Svi stalno slušamo o tome šta se sve nudi i obezbeđuje deci u Beogradu, a to, složiće se mnogi, nije u redu prema svima ostalima. Zato bi bilo logično da se, ako već gradovi i opštine to ne mogu sami, država postara da svi imaju iste uslove i benefite.

Da, razlika je takva kao da živimo u dve različite države. Mi svi plaćamo poreze i doprinose, ali ispada da sve to plaćamo Beogradu, jer mi nemamo iste uslove. Pa valjda se i naša deca ovde školuju, imaju iste potrebe.

Imamo višečlane porodice kojima treba podrška svuda u Srbiji ne samo u Beogradu ili Novom Sadu, Kragujevcu ili Nišu.

Stvarno smatram da bi ta podrška trebalo da bude ista u svim gradovima i opštinama. Ja često pominjem, službeno sam išao u istočnu Srbiju. Prelepo je, ali putovao sam po dva – tri sata i nigde čoveka nisam sreo.

To je ono što je tužno. A podsticaji su tamo verovatno mizerni, ta situacija je reflekcija odnosa koji ima država prema stanovništvu koje se iseljava odatle – dodaje Nikola.  

Đorđe i Ružica

Kada je u pitanju poruka za naš grad, lokalnu samoupravu i donosioce odluka, dobro bi došle sve olakšice koje su već zaživele u nekim gradovima, a koje se odnose na mogućnost da deca iz ovakvih porodica sportske ili kulturne sadržaje prate besplatno, da treniraju ili se bave nečim drugim pod povoljnijim uslovima, bar tamo gde su javna preduzeća.

Ako su treninzi, škole i kursevi ili na primer, ulaznica za bazen i sva druga dešavanja u gradu besplatni, to bi svakako mnogo značilo. Ali za početak, Maja smatra da bi što pre trebalo da imamo više parkova u gradu.

Za početak bi ovaj grad mogao da obezbedi više parkova, mi imamo dva, znamo kako izgledaju i da su kratkog veka. Najčešće se odlazak u park svede na to da vreme provedemo čekajući u redu za ljuljašku.

Da ne pričam o tome da nam nedostaju neka mesta gde bi mogao da se vozi trotinet, bicikla, ništa nemamo od takvih stvari u gradu.

To bi za početak bilo odlično, da možemo da izađemo negde, uživamo i sednemo u neki park. Ljudi pretežno sede po kafićima i piju kafu, deca se igraju po trgu, a za to ti treba najmanje 1000 dinara za kokice ili nešto drugo. To mi je najviše žao, što nema parkova više.

Čeperkovići u svom domu.

Fali, Čeperkovićima i neki dodatni sat tokom dana kako bi ritam bar malo usporio, ali energije imaju, a to je najvažnije. Takođe, lepa bi promena bila i da se svi mi, prema višečlanim porodicama odnosimo malo drugačije, sa više uvažavanja i poštovanja jer su važan deo ovog društva ali se oni, ponekad, osećaju ne nagrađeno već naprotiv, kažnjeno zbog toga što imaju petoro dece.

I na kraju, ako ste mislili da je odrastanje gotovo kad stupite u brak, varate se jer su deca ta koja će vas tek oblikovati kao ljude i usaditi vam drugačiji, mnogo zdraviji pogled na svet, poručuju Maja i Nikola.

Oni su ponosni na Anđeliju, Vukašina, Tadiju, Ružicu i Đorđa, ali i na sebe kao roditelje koji su imali hrabrosti da se osmele i krenu ovim težim, ali ujedno ispunjavajućim putem koji se ne može porediti ni sa čim drugim.

Foto: SDCafe.rs / privatna arhiva

* Projekat „5 +“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.