Home Info Samo padobranci znaju zašto ptice pevaju!

Samo padobranci znaju zašto ptice pevaju!

redakcija

Aleksandar Cvetković ima gotovo 2.000 skokova, jedan je od naših najboljih padobranaca, instruktor je padobranstva, četvorostruki državni prvak, prvak Jugoistočne Evrope…

I mora da radi i zaradi da bi se uopšte bavio sportom u kome je postigao rezultate reprezentujući državu.
Aleksandar se u ovom sportu obreo, kako sam kaže, sticajem okolnosti. Rodio se pored sportskog aerodroma u Smederevu. Sve ostalo nije nimalo slučajno. Dok nije napunio 16 godina, što je kod nas granica za bavljenje padobranstvom, družio se s pilotima i padobrancima, ispraćao ih i dočekivao, pakovao im padobrane… Sve čekajući 16. rođendan.
– Otac me je podržavao u svemu mada se nije bavio padobranstvom. Čak je jednom i skočio, dok sam još bio na obuci. Doduše, meni je tada to bio 40, a njemu prvi skok. Jednom, tri godine kasnije, skočili smo i u tandemu.


Od prvog do 2000. skoka, kome se uskoro nadaš, mnogo si toga preko glave preturio. Godine treninga, brojna takmičenja, više od 100 medalja, nagrada i priznanja… Da li bi skakao i da nema medalja i pehara?
– Postoji jedna izreka: „Samo padobranci znaju zašto ptice pevaju“. Stvarno je tako. Leteti nebom je neopisiv osećaj.

Lepo i opasno – barem se nama, laicima, tako čini.
– Kad bi se računalo u procentima, sigurnije je ući u avion i skočiti nego sesti u automobil. Ako se poštuju procedure, rizik u ovom sportu je minimalan. A osećaj slobodnog leta – neopisiv.

A šta je sve potrebno da bi se stiglo do tog osećaja?
– Treba mnogo para. Sam padobran košta od 4.000 do 14.000 evra, a tu je i ostala oprema… Svaki izlazak na nebo, da bi se skočilo, staje 45 evra. Na treningu se skoči po 7-8 puta, dakle 350-400 evra po treningu. Sve to, baš kao i opremu, najčešće plaćamo iz svog džepa.

Dakle, od države, čak i reprezentativci, nekoj velikoj materijalnoj pomoći ne mogu da se nadaju?
– Ne treba nama pomoć, pomoći treba socijalnim slučajevima. Nama treba podrška koju, nažalost, najčešće nemamo. Vazduhoplovni savez okuplja pilote, jedriličare, padobrance… Činjenica je da Savez od Ministarstva za sport dobije deo novca za svoje aktivnosti. Kada se to raspodeli po granama, to bude 400.000-500.000 dinara za padobrance – što se potroši za trening pred neko prvenstvo. Zbog toga jedino što se kod nas praktikuje i trenira je skok na cilj, najjeftinija disciplina, sve ostalo je preskupo za naše prilike.

Koliko je potrebno skokova godišnje da bi bio u takmičarskoj formi?
– Minimum 150 skokova. Reprezentacije koje žele neke rezultate imaju po 400 do 600 skokova po čoveku. Slovenci, Mađari, Italijani ili Nemci imaju profesionalce iz vojske ili policije koji se samo time bave – skaču, treniraju i takmiče se i za to primaju platu. Bez pomoći države teško je očekivati rezultate. Belgijanci na svoju ekipu troše godišnje oko milion i po evra, oni ne izlaze iz tunela, non-stop skaču. Mi tunel, naravno, nemamo, a i da imamo, sat treninga u tunelu košta 600 evra.

Kako se onda snalaziš za novac za bavljenje ovim sportom?
– Deo novca zaradim radeći kao instruktor, ovde i u inostranstvu, ali se ne ustežem da radim i druge poslove. Deo dobijem od ljudi dobre volje, sponzora i Grada Smedereva, jer padobranci ovde imaju tu sreću da je na čelu Saveza sportova u ovom gradu njihov kolega koji zna muku, ali su i njemu ruke vezane potrebama ostalih sportova.

Proveo si nekoliko meseci u Americi…
– U Americi sam za pet meseci skočio 428 puta. Za taj broj skokova kod nas bi mi trebalo nekoliko godina. Tamo sam završio kurs i dobio licencu za instruktora. Uprkos tome što bih tamo mogao da zarađujem 120.000 dolara godišnje, vratio sam se jer bih najverovatnije imao obavezu da skačem pod njihovom zastavom. Malo me je vukla nostalgija, a vratio sam se i da nastupam za Srbiju. U decembru je padobranski Mondijal u Dubaiju. Volim da nastupam, da predstavljam svoju zemlju. Sada imam 30 godina, to su za padobranstvo najbolje godine, najbolji rezultati postižu se između 30. i 50. godine, nadam se da ću ih ostvariti u našoj reprezentaciji.

 

Padobran se uvek otvori

Za 14 godina skakanja Aleksandar je imao dva veća incidenta – dva puta mu se nije otvorio glavni padobran.
– Često pitanje: „Šta ako se padobran ne otvori?“ Da razjasnimo – padobran se uvek otvori! Ne otvori se možda kako treba, ali se otvori. Ako je loše spakovan, zamrsi se ili pukne konopac… Postoji procedura, povuče se ručica, odbaci glavni, onda druga ručica, otvori rezervni, sve traje par sekundi. Najbitnije je da se ne paniči. Jednom, 2003. godine, nisam dobro spakovao padobran, 2008. u Bosni na takmičenju pukao mi je konopac. Oba puta sam s rezervnim padobranom sleteo bez problema.

M. Đorđević

 

Izvor: Alo

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!