Milan Rihter, slovački pesnik, ovogodišnji dobitnik međnarodne nagrade „Zlatni ključ“ koju festival Smederevska pesnička jesen dodeljuje za pesnički opus i celokupno stvaralaštvo, u okviru ove manifestacije, posetio je TTPŠ „Despot Đurađ“. Najpre je kroz kraći obilazak hola škole saznao za koja se zanimanja ovde školuju đaci, šta stvaraju i čime mogu da se pohvale
Dobrodošlicu je uputila Olivera Đerić, profesorka srpskog jezika i književnosti, nakon čega je đake i kolege pozdravila i Ivana Stojić, nekadanji đak ove škole, a sada takođe profesor, književnik, član odbora manifestacije „Smederevska pesnička jesen“. Martin Prebuđila, slovenački pesnik iz Srbije je istakao da saradnja među intelektualcima iz Srbije i Slovačke traje više od 200 godina.
Poznato je da su u Modri kod Bratislave u periodu romantizma studirali Vuk Karadžić, Dositej Obradović, mnogi đaci iz Sremskih Karlovaca, Novog Sada. Ta veza, ne samo književna već kulturološko – društvena dva veka traje. Naš je gost, Milan Rihter, cenjen i poštovan u evropskim poetskim krugovima. Rođen 1948. godine, još uvek je stvaralački aktivan, a njegovo stvaralaštvo traje 55 godina.
Po obrazovanju i profesiji, Rihter je srednjoškolski profesor nemačkog i engleskog ali se nikada nije time bavio jer od početka – piše poeziju. Takođe, predvodi je sa danskog, norveškog, nemačkog i engleskog, uz malu pomoć čak i sa kineskog, kao i srpskog, prevodio je pesme autora iz Bosne i Hercegovine, zatim sa španskog, hebrejskog… Ukupno je do sada preveo 124 knjige.
Pisao sam dosta, ne samo o ljubavi. Kad sam bio vaših godina, u Čehoslovačkoj je bio komunistički režim, ja sam pisao protiv režima i mnoge sam pesme zbog toga kasnije objavio, kada smo prošli kroz oslobođenje 1989. Pisao sam i pesme o holokaustu jer potičem iz jevrejske porodice. Moji baba i deda su ubijeni u Aušvicu, roditelji su mi bili u logorima tokom Drugog svetskog rata, to je moja sudbina, obeležje i o tome moram da pišem. Srbija je veoma bliska mom src. Bio sam ovde više puta, pogotovo u Vojvodini gde slovačka manjina živi skoro tri veka i tamo imam mnogo prijatelja. U Beogradu na festivalu sam upoznao mnogo pisaca, a u Smederevu sam po prvi put. Dogodiće vam se da ćete posetiti mnoga mesta na svetu, svaki prvi put ćete upamtiti. Biti pesnik, to znači biti to 24 sata na dan. To nije posao kao neki drugi koji radite osam sati i onda dođete kući i ostavite to po strani. Kad ste pesnik, to vam je čak i noću tu, u snovima iz kojih kasnije pišete pesme – kazao je Rihter obraćajući se učenicima.
Potom je sa njima podelio stihove pesme „Kada telo svira prvu violinu“, zatim su se ređali i drugi naslovi od kojih i neki nastali pre više od pola veka. Otkrivajući melodiju slovačkog jezika, imali su razna pitanja za Rihtera. Najpre ih je, očekivano, zanimalo, kakvi su mu prvi utisci iz Smedereva. Uz opasku da je potrebno vreme da bi se formirale ozbiljnije impresije, Rihter je kazao da je uveren da je Smederevo lep grad, malih brda, sličan nekim slovačkim predelima.
Ovo je srednjevekovni grad, pretpostavljam da imate nasleđe onih koji su se odupirali i borili sa Turcima za slobodu što znači da su bili hrabri i ponosni. Smedereo je i grad poezije. Nema mnogo tavih gradova na svetu. Ja sam posećivao neke u Nikaragvi, Norveškoj, Severnoj Makedoniji, Švedskoj, Nemačkoj, ali ih nema mnogo, između 10 i 15 pesničkih gradova, a Smederevo je jedan od tih gradova koji živi uz poeziju, bar čitave jedne nedelje. I taj festival zaista ima mnogo događaja i dešavanja – dodao je Rihter.
Svoje stihove su takođe kazivali Martin Prebuđila i Ivana Stojić, a učenici sa pekarskog smera su goste poslužili slatkim i slanim pecivima koje su sami napravili.
Za mnoge od učenika koji su ovom susretu prisustvovali, to je bila prva prilika da prisustvuju književnom programu i čuju pesnika koji čita svoju poeziju, što je uvek poseban doživljaj, a pogotovo ako je reč o stvaralaštvu na drugom jeziku i ni manje ni više, nego dobitniku „Zlatnog ključa“, najznačajnije peničke nagrade našeg festivala jer to podrazumeva da je reč o autoru priznatom širom planete. Biće to dragoceno iskustvo „Svetlosti reči“.
