Nečuveno: Kako su i kome deljene karte za besplatne vožnje dece na „Smederevskoj jeseni“?!

Taman kad mislite da ste od bahatosti i bezobrazluka videli sve i da vas ništa ne može iznenaditi jer svi znamo da već poduže vremena ne važe ista pravila za sve građane (nekima su na raspolaganju novci iz javne kase, imaju razne beneficije, olakšice i slično) dogodi se neki novi nivo ludila. Ono što smo saznali zaista je nečuveno i nije nam poznato da je igde do sada, u moru kojekatvih zloupotreba, zabeležen ovakav slučaj jer smo došli do toga da i decu dele na podobnu i nepodobnu. Tako smo tokom ovogodišnje „Smederevske jeseni“ koja je postala samo jedan u nizu „protočnih bojlera“ za ispumpavanje para po „sistemu ugradnje“ (o čemu ćemo posebno pisati) svedočili nečemu što je u prvi mah izazvalo nevericu.

Ko ima dete, a išao je do Velikog grada tokom „Smederevske jeseni“, shvatio je da su vožnje preskupe za naš standard, najjeftinije su bile po 300 dinara (sadržaji za najmlađu decu) dok je većina drugih koštala u proseku 500 dinara, a neke i dosta više. To znači da bi 2000 dinara planule očas posla, za par vožnji i sladoled ili šećernu vunu. Ko ima dvoje ili više dece, prošao je kao bos po trnju – kako deci objasniti da pola sata njihove zabave košta više nego mesečni račun za struju… Kako mu objasniti da mu se moraju kupiti knjige (koje druga deca u nekim drugim gradovima dobijaju besplatno), nove cipele ili patike za školu….

Ali, za neke ništa od toga nije važilo. Dok su jedni prebirali po novčanicima da plate ringišpil ili neku drugu zanimaciju, drugi su roditelji kod sebe imali štoseve ne novčanica već – „karata za besplatnu vožnju“.

Sad se vi pitate šta to znači. I treba. Koliko smo uspeli da saznamo, te karte za nekakav luna park očigledno ranije štancovane, deljene su besplatno, kako nam je na licu mesta rečeno „preko stranke“, podobnima.

To jest, one koji su ih dobili to nije koštalo ništa, ali je neko sve to na kraju platio, jer ništa nije besplatno, niti bi vlasnici tih mašina za zabavu tri dana radili bez ikakve zarade, a pri tom treba platiti i zakup tog prostora. Oni, takve karte, kako su nam kazali niti imaju niti su ih delili, ali im je, naloženo da deci sa tim vaučerima omoguće sve vožnje i ostale sadržaje koji su bili na raspolaganju.

Naravno, ovde deca nisu kriva ni ona kojima su neki omogućili da se voze bezbroj puta na svim mogućim spravama dok im ne dosadi, a naročito ne deca koja tu „privilegiju“ nisu imala.

Da li smo došli do toga da neka deca budu vrednija od druge? Da li smo spali na to da deca čiji su roditelji, tetke, teče, strine i ostala rodbina zaposleni po javnim preduzećima sa članskim kartama mogu besplatno da imaju benefite na račun svih a druga deca mogu da gledaju? Kako je moguće da se i deca razdvajaju i dele?

Na sve dužoj listi stvari kojima se nemilice kupuje politička podrška, šta li je sledeće?