Ima stas i držanje operske dive, a istovremeno je prijatna, otvorena, ljubazna. Podjednako dobro zvuči dok peva neku od arija na stranom jeziku ili pak čuvene stihove srpske izvorne muzike. Sanja Dončić prošla je pola sveta. Pa ipak, prvi solistički koncert želi da održi baš u svom gradu. Simbolično, 16. oktobra. To je bio povod za nastanak ove priče…
Sanja je Smederevka, Carinčanka – odrasla u naselju Miloja Đaka. Išla je u školu “Dositej Obradović”, a zatim i TTPŠ “Despot Đurađ”. Iako su je odmalena roditelji stalno savetovali da uči kako bi mogla da se zaposli u Železari, ona je znala da je njen život nešto drugo. Nikada sebe nije videla na nekom takvom “sigurnom” poslu, na istom radnom mestu, svakoga dana, osam sati dnevno.
Ja sam umetnička duša i oduvek sam znala da tako nešto nije za mene. Meni su duša i telo tražili slobodu. Znala sam da će moj put ipak biti drugačiji – priča nam Sanja. Kao i mnoge devojčice, rasla je gledajući pevačice i maštajući da jednoga dana i ona zapeva na sceni. Međutim, za nju to nije bila samo pusta želja iz detinjstva. Ona je ozbiljno mislila kada je kao mala rekla da želi da se bavi muzikom. Čitav život je posvetila ostvarivanju tog sna koji ju je neprekidno izazivao i tražio da iznova pobedi sebe, da bude za nijansu uvek još bolja.
Ja još nisam ni propričala kako treba, a već sam znala da pevam. Od kada znam za sebe, muzika je moja ljubav. Uvek sam težila tome da dostignem svoj cilj u umetnosti. Iako mala, u to vreme sam najviše slušala Silvanu Armenulić. Divila sam joj se. Ona mi je bila interesantna kao pojava, to njeno držanje na sceni, glas, način pevanja. Bila je, za mene, ideal toga kako treba da se ponaša umetnik. Ko god je kod nas došao u goste ja sam mu pevala „Noćas mi srce pati…“ – seća se Sanja. I već tu je zapravo bio nagoveštaj onoga što danas radi. Jer, dok su njene vršnjakinje u to doba slušale razne folk zvezde, Sanja je sa tako malo godina već birala drugačije uzore. I ono što sama naziva finom, lepom muzikom, a mi dodajemo zahtevnom, onom koja je samo za prave umetnike velikih glasovnih sposobnosti.
Tih godina, jarko je želela da ide u muzičku školu i na balet. Nije bilo para. Sve se odvijalo tokom devedesetih. Zbog toga nije imala priliku da kroz takvo obrazovanje stekne iskustvo za nastup na sceni i dobije samopouzdanje. Nju to nije slomilo. Ona je verovala u sebe, onda kada niko drugi nije. Danas se jasno seća svoje prve prilike da nastupi pred drugima. Bilo je to u prvom razredu, na rekreativnoj nastavi. Pevala je “Moj golube” i pobedila.
Doduše, ja sam prvo htela da pevam „Maskaradu“, to je bilo popularno i pesma je bila veliki hit, ali je učiteljica primetila da to ipak nije primereno za dete tog uzrasta zbog jednog dela teksta. Svakako, jedva sam dočekala da stanem na scenu te diskoteke. To je za mene bilo nešto neopisivo – priča nam Sanja Dončić. U nastavku razgovora konstatujemo kako se toliko toga promenilo od tog vremena. Danas kao da više nema granice u tome šta jednom detetu priliči, a šta ne. Gde je mera pristojnosti, a gde počinje banalnost koju sada neretko čak i sami roditelji devojčica podstiču od najranijeg uzrasta.
Nisam ja ni posle toga imala prilika da pevam javno. Nastavila sam da pevam sama, kod kuće. Ventilator bih uperila u sebe, da bude onako kao kad snimate spot, a plišane igračke su bile okolo, kao publika. Kasnije krećem da radim sa jednim bendom, potom i sa raznim drugim muzičarima, ali prava podrška i najveći vetar u leđa bio je moj suprug Zoran. On je taj koji me je usmerio na pravi put, on je imao tu ideju da treba da radim na sebi kako bih postala kompletan izvođač. Jer, kada sam ga upoznala i kada smo razgovarali o tome šta ja radim i želim, on je smatrao da se muzikom treba baviti ozbiljno ili nikako. “Ako znaš da pevaš operu, kao najviši domet izvođača, mogu da ti pomognem u bilo čemu, ako ne – onda je bolje da radiš nešto drugo”, to mi je kazao. Ja znam šta sam oduvek želela, htela sam to i da dokažem. Proradio je inat i dala sam sve od sebe da dokažem da mogu i to. On je tako otišao za London, a mene ovde ostavio sa Ivanom Emeršić, profesorkom Muzičke škole – objašnjava Sanja. Njen suprug Zoran, čovek našeg porekla, ali rođen u Velikoj Britaniji gde je stasavao, živeo i izgradio karijeru, dodaje da je tada prvi put bio veoma iznenađen onim što je Sanja postigla:
Ja sam otišao u London, dogovorili smo se da ide na deset časova, pa da vidimo “gde smo” s tom njenom pričom o pevanju kad se vratim. Nisam uopšte očekivao ono što je usledilo. Mislio sam da će to ići mnogo sporije, da će više vremena biti potrebno da ona razvije glas do te mere. A ona je meni tada otpevala “Conte partiro”. Od tog trenutka, sve ostalo je istorija – seća se Zoran. Pa ipak, bilo mu je važno da potvrdu kvaliteta Sanjinih mogućnosti izvođenja dobije i od nekih svetski priznatih stručnjaka. Kako kaže, on je prvo vreme mislio da možda i nije toliko objektivan i da mu je, njen glas najlepši na svetu jer je u nju zaljubljen. Međutim, osobe koje su radile sa nekim od najčuvenijih svetskih izvođača poput Selin Dion, Vitni Hjuston li Eltona Džona, bile su i više nego jasne u oceni Sanjinog dara – ona je fantastična i može da otpeva gotovo sve!
Imali smo u Engleskoj prijatelje koji su radili sa najvećim svetskim izvođačima, dogovorili smo da ih jedan od njih čuje. On je to nevoljno uradio jer njemu stalno dolaze razni ljudi istim povodom. Sanja mu je otpevala od Ališe Kiz, Fallin’. Onako, a kapela… Čovek je u neverici gledao u mene. Ta potvrda od njega mnogo je značila za njeno samopuzdanje. Posle toga, mogla je da bude kreativna. Našli smo vokal kouča, jedna je žena u pitanju koja je takođe odmah rekla da tako nešto u životu nije čula. Da jedna ista osoba može da peva Selin Dion, Vitni Hjuston i Šerli Besi. To je njoj mnogo značilo. Rasterećena je u ušla u sve što je dalje usledilo jer je znala da može šta god poželi – priča nam Zoran.
Iako je znala da može sve, Sanja je odlučila da ne gradi karijeru kopiranjem i “skidanjem” tuđeg glasa, već da ostane verna nekom sopstvenom stilu i da ne podleže trendovima jer, kako kaže, čak i najdugovečniji trendovi imaju rok – na kraju ipak budu prolazni. Tako je njen repertoar sada jedna velika, zaokružena celina koja će vas povesti na krstarenje svim mediteranima. Verovali ili ne, Sanja sada peva na deset stranih jezika.
Ja danas pevam čak i na aramejskom, odnosno na Hristovom jeziku. Volim da učim nove stvari, nikada čovek ne može da kaže da zna sve, uvek ima još šta može da se nauči. Ne mislim da imam konkurenciju jer sam nastojala da to što radim bude drugačije. Ja se borim za svoje mesto i da budem jedinstvena, da ne budem ničija kopija. Smatram da će to u jednom trenutku da ispliva na površinu. Shvatila sam da imam taj talenat da mogu da pevam na raznim jezicima, ali sve pesme koje izvodim moraju da sadrže priču i emociju, a najpre moraju mene da dotaknu. Ne mogu da pevam nešto što ne osećam.
A to što Sanja oseća je prilično raznoliko – izvodi srpsku izvornu muziku juga, Kosova, Makedonije, ciganske pesme, ali i kompozicije na arapskom (i to je naučila da bi jednim lepim gestom zahvalila ljudima koji su je angažovali u Dubaiju), engleskom, italijanskom, francuskom, aramejskom, jevrejskom. Sve to čuće i Smederevci 16. oktobra od 20 sati u Koncertnoj dvorani Centra za kulturu. Pevala je za diplomate, milijardere, naftaše, na privatnim proslavama, korporacijskim proslavama, u brojnim elitnim restoranima gde su istovremeno nastupali muzičari poput Bočelija, Brajana Adamsa i Rikija Martina, imala je mnogo ponuda za solističke koncerte, ali je ona bila odlučna u nameri da sve mora da krene iz njenog Smedereva i da će prvi solistički koncert održati u rodnom gradu.
Koncert je “Naša priča”, svojevrstan put oko sveta muzikom kroz 20 numera. Počeću ga tako što ću otpevati 50. psalm na aramejskom, a uslediće moja kompozicija “Bela vilo”. Ovo je moj prvi solistički koncert, imala sam priliku da to bude u Sava centru, ali sam želela da to ipak bude u mom Smederevu. Odavde mora sve da počne. Svuda ima ljudi koji su željni lepe muzike, kvalitetne, kulturnog pevanja. Verujem da će ih i u Smederevu u petak biti dovoljno. Oni koji odluče da dođu su oni koji cene najvredniju muziku. To je i simboličan dan za Smederevo, Dan oslobođenja.
Sanja ima novu autorsku pesmu „Sanjam pesmu tu“, za koju je uradila tekst i muziku, dok je aranžman radio Endži Mavrić. Prošlo je 15 godina od kako je napravljen njen album na engleskom jeziku koji još nije objavljen, zatim je uradila i album italijanskih arija uz pomoć Kikija Lesendrića. Ima toliko materijala koji će nam polako i postepeno predstavljati jer nema potrebe da se žuri. Uspeh je doživela i „Ramonda Serbika“ koju je uradio njen suprug.
Ja u inostranstvu čak i kad otpevam „Zajdi zajdi“ ili „Jano, mori“ oni koji slušaju ni ne razumeju srpski, ali opet ih dirne ta muzika, osećaju emocije u pesmi svakako. To je moć vrhunske muzike i nije presudno na kom je jeziku. Najteže je pevati na francuskom, tu imate reč od deset slova koja se izgovara kao jedan ili dva glasa. Italijanski mi je drag, oni i dok pričaju već pevaju, kod njih je sve teatralno, ja to volim i volim filmsku muziku, čak pevam i kompoziciju iz trećeg dela filma „Kum“ – „Brucia La Terra”. Privlači me sve što nije ono izvođenje u kome samo pevaš i stojiš, već treba da dodaš svemu tome i malo glume, da daš 200% da dočaraš emociju potpuno – napominje Sanja. Ko želi da vidi kako to zvuči i izgleda, ne bi trebalo da propusti priliku, a iz svega rečenog, nema sumnje da nas u petak očekuje muzički događaj vredan pažnje.
Za Smederevo uvek, za stranke nikad!
Sanja je lokalpatriota. Dodaje da će se uvek odazvati pozivu da svoj grad ili državu predstavlja gde god je potrebno, ali da za stranke i partije ne nastupa čak i onda kada joj se nudi „blanko ček“ da sama ispiše iznos. Ne želi da na taj način gradi imidž niti da je bilo ko poistovećuje sa bilo kojom političkom pričom. Ona i Zoran sve rade samostalno i niko ih ne može ničim ucenjivati.
Kada je sada bila „Smederevska jesen“, ja sam nastupala u jednoj TV emisiji, tu sam predstavila naš grad. Nisam iz političkih voda i zvali su me da na toj manifestaciji pevam onako usput, kao gost i da na scenu izađem bez ikakve najave. Šta to znači? Toliko radim na sebi i svom identitetu, i da se sada na taj način pojavim, meni to nije prihvatljivo. Niti da se dobija suma za nastup od koje posle morate da nekome „vratite“ deo. Za moj grad i zemlju pevaću uvek, a za stranke i partije koje bi to da zloupotrebe – nikad! Zašto mora jedan umetnik da se dodvorava nekome da bi njegov rad postao vidljiviji? Ja to ne razumem – kaže Sanja.
Kako dodaje, ona toliko voli Smederevo da se uvek seti kako je želela priliku, pa sada želi da je drugima pruži kada god može. Šta god da radi, uvek se trudi da prvo pozove nekoga odavde. Na primer, Fondacija Angelina je u Sava Centru organizovala događaj, na kome je Sanja pevala ariju „Butterfly“, bilo je veoma dirljivo. Zoran je to napisao na Kikijevu muziku. Bila je potrebna balerina na sceni i ona je pozvala devojčicu odavde. Želim da sve što je najlepše i najbolje, uzmem prvo iz Smedereva… Moj klavijaturista je iz Smedereva, prateći vokal Teodora, tu je Sale Ivković iz benda Čarobnjaci, Nađa Popović i Lena Milinković iz Studija baleta Centra za kulturu. Lepše mi je da radim sa nekim iz mog grada. Ne guram se po svaku cenu da budem poznata, samo radim ono što me čini srećnom, a u to se ubraja i da mogu nekim ljudima, pogotovo talentovanoj deci, da pružim priliku. Nije Beograd sve. Ima toliko talentovane dece i kod nas koja treba da se prikažu – poručuje Sanja Dončić.
