Za većinu ljudi u Srbiji, 1. maj znači samo jedno: roštilj, priroda i beg iz grada. Međutim, malo ko se zapita — zašto uopšte slavimo ovaj dan?
Priča o 1. maju počinje 1886. godine u Čikagu, gde su radnici izašli na ulice tražeći osnovno pravo — osmočasovno radno vreme. U to vreme radnici su radili po 15,16 čak 17 sati dnevno. Protesti su kulminirali događajem poznatim kao Haymarket affair, koji je postao simbol borbe za radnička prava. Nekoliko godina kasnije, Second International proglasila je 1. maj Međunarodnim praznikom rada.
Danas, međutim, od te borbe često ostane samo datum u kalendaru.
Umesto podsećanja na prava radnika, 1. maj se sve češće pretvara u dan kada šume, izletišta i obale reka budu zatrpane smećem, a vatre se pale bez kontrole. Svake godine gledamo iste scene — dim u prirodi, ostavljeni roštilji, razbacana plastika i opušci koji lako mogu izazvati požare. Praznik koji je nastao kao simbol borbe za dostojanstvo rada, sve češće postaje primer neodgovornosti prema prostoru koji svi delimo.
Nije problem u roštilju ni druženju — problem je kada slobodan dan koristimo tako da ugrožavamo prirodu, bezbednost i jedni druge.
Ironija je očigledna: borba za bolje uslove života svela se na ponašanje koje te iste uslove uništava.
Možda je vreme da se zapitamo — da li zaista slavimo kako treba? Jer 1. maj nije samo dan za odmor, već prilika da pokažemo odgovornost, i prema radu, i prema društvu, i prema prirodi.
I dok okrećeš taj ćevap seti se da je neko morao da krvari da bismo mi danas radili osam sati dnevno.